Пише:
Славко Јовичић Славуј
Увек
сам волео конструктивну, па чак на
моменте и полемичну расправу без обзира
што то у крајњој линији и нема неких
опипљивих резултата. Јер, зашто бих
улагао било какав напор да "неверне
Томе" убеђујем да прихвате моје
ставове или нека моја гледања на одређена
друштвена кретања и политичке премисе
кад је ствар сваког појединца да износи
своје погледе на политичка, економска,
друштвена, национална и свака друга
кретања у сфери животног битисања на
овим или било којим просторима, ове
глобално уздрмане светске цивилизације.
Дакле,
ствар је сваког појединца и његово је
право да се личном перцепцијом опредељује
" за или против нечега.
На
самом почетку да ми неко од неупучених
не би замерио што пишем екавски, желим
да нагласим да потичем из сарајевског
поднебља и да на овај начин не желим
било коме да пркосим нити је то мој инат
нити одговор на неке друге језике и
писма. Наглашавам да у свакодневној
комуникацији говорим ијекавски, али
често пишем на екавици. Зашто? Једноставно.
То ми је остало у "навици". Наиме,
пре и након грађанског рата у БиХ писао
сам за многе принтане медије у бившој
Југославији, а данас у Србији и то сам
задржао и до данас. Чак сам и књигу "СИЛОС, најзлогласнији муслимански
логор у грађанском рату у БиХ од 1992 - 1996. године", написао на екавици и
ћирилицом, наравно. Но, не бежим ни од
ијекавице. Исто тако, од пре рата пишем
ћирилицом, али ми не смета ни латиница.
Јер,
управо је огромно културно и језичко
богатство српског народа који има два
писма, један језик са више варијанти
говора и писања. То имају само ретки
народи у свету.
Нема
те светске ТВ куће за коју барем једном
нисам дао неку изјаву или интервју. Пред
изрицање пресуде Међународног суда
правде у Хагу по тужби тада муслиманског,
данас бошњачког народа, чија је тужба
била вешто упакована у тзв. тужбу
Републике БиХ против тадашње СР
Југославије, а касније против, такође,
бивше Заједнице држава Србије и Црне
Горе, ето, дао сам у два наврата интервјууе
за још једино тада преосталу арапску
телевизију "Ал Џазира". Дакле, на
тај начин затворен је круг мог медијског
иступања.
Повод
за овај текст је једна порука коју сам
добио од извесног "Златана" из
Сарајева. Ето, пре извесног времена он
ми је писао да ћу кад буду играле утакмицу
фудбалске репрезентације БиХ и Турске тек тада навијати за БиХ.
Истина
је следећа. Био сам гост на Телевизији
Федерације БиХ и једна од тема, између
осталог, била је и "спорт у БиХ".
Пристрасни новинар - водитељ је на сваки
начин настојао да ме провокативним и
крајње безобразним питањима избаци "из
колосека" како би ме довео у инфериоран
положај у односу на друга два госта у
студију (један је био Бошњак, а други
Хрват).
С
обзиром да су сви медији у БиХ, а неки и у Србији
раније објавили да сам био у Београду
на фудбалској утакмици Србије и Црне Горе против БиХ, поставио ми је између
осталог, и питање за кога сам на тој
утакмици навијао.
Одговорио
сам овако:
Нисам
ја на утакмици био "обични навијач".
Био сам вођа преко 20.000 навијача из
Републике Српске, наравно Срба и сви
смо навијали за Србију и Црну Гору.
Уследило
је ново несувисло новинарско питање:
"Господине
Јовичићу ви сте посланик државног
парламента БиХ и зар сте могли навијати
за другу државу.
Одговорио
сам да овде није у питању БиХ и да Срби
не беже од БиХ већ да су у питању бошњачки
навијачи који себе сами називају
"Фанатикоси" који су на утакмици
истих репрезентација на Кошеву у Сарајеву
стално скандирали "кољи Србина".
Зар
је онда могуће очекивати да иједан
једини Србин из Републике Српске навија
за БиХ. Не, то није могуће.
Новинар
је наставио:
"Господине
Јовичићу за кога ћете навијати кад у
Сарајеву буду играле репрезентације
БиХ и Турске".
Одговорио
сам овако:
Ако
чујете да ће један једини аутобус са
Пала или Бања Луке или из Бијељине
кренути са српским навијачима за Сарајево
да уопште и гледа ту утакмицу, ето, ја
ћу тек тада навијати за БиХ и опет ћу
бити вођа навијача из Републике Српске
(сиц!). Али, пошто се то никада неће
догодити, јер Србе из Републике Српске
уопште и не интересује та утакмица, онда
и од мог навијања нема ништа. То сам
рекао у тој емисији, а и сад исто мислим.
Зашто.
Зато што вам нико на свету не може
наметнути закон да некога или нешто
волите, ако то ви не желите. Да се не
увреде "Партизановци", од како знам
за себе навијам за "Црвену звезду".
Звезда се носи у срцу, она се воли и за
њу се навија. Наравно да никоме не
оспоравам његово право да навија за
кога он или они желе. Ништа ми апсолутно
не смета што Бошњаци навијају за сваку
другу репрезентацију која игра против
Србије.
Што
се мене тиче могу вала навијати за кога
год они желе. То је њихово право или
проблем, јер те селекције углавном губе
утакмице. Али, и моје је право и огромна
љубав да волим све селекције Србије и
да навијам за њих без обзира који је
спорт у питању.
Да
закључим. Уопште ме не интересује ни
резултат утакмице БиХ - Турска која се
игра у квалификацијама за Европско
првенство. Самим тиме, не пада ми на ум
да идем на утакмицу и да је гледам. То
ни у сну не бих урадио. То је, дакле
одговор "Златану" за кога ћу
"навијати" у тој утакмици.
На
крају, прво поздрав за све "Звездаше",
па онда и за "Партизановце", наравно
и за навијаче БиХ, али ја сигурно нисам
међу њима.
Поздрав
за све,
Славуј.
