Најљепше пјесме у бившој Југославији
написао је текстописац и композитор
Драгиша Недовић
Рођен је 20. jулa 1916. године
у Крагујевцу, гдје је живио и радио
све до своје смрти 31. jануара 1966. године.
написао је текстописац и композитор
Драгиша Недовић
Рођен је 20. jулa 1916. године
у Крагујевцу, гдје је живио и радио
све до своје смрти 31. jануара 1966. године.
Драгиша Недовић
Дуго година се мислило да је ово
изворна народна пјесма, али није.
Milan Babic
Negde u daljini
Negde u daljini pogled mi se gubi
nekog u daljini moje srce ljubi
prolazi mi mladost i u ceznji vene
daleko si draga, daleko od mene
Ja ceznem i zudim za dalekim krajem
i za tvojim draga toplim zagrljajem
tebe srce zeli i o tebi sanja
tuzna mi je mladost bez tvog milovanja
Daleko si draga, daleko si mila
daljina je mnoga srca rastavila
dal' je verno tvoje, osecanje pravo
dal' ne gasne ljubav tihim zaboravom
Negde u daljini
Negde u daljini pogled mi se gubi
nekog u daljini moje srce ljubi
prolazi mi mladost i u ceznji vene
daleko si draga, daleko od mene
Ja ceznem i zudim za dalekim krajem
i za tvojim draga toplim zagrljajem
tebe srce zeli i o tebi sanja
tuzna mi je mladost bez tvog milovanja
Daleko si draga, daleko si mila
daljina je mnoga srca rastavila
dal' je verno tvoje, osecanje pravo
dal' ne gasne ljubav tihim zaboravom
---------------------------------------
Од мноштва пјесама Недовић је
Од мноштва пјесама Недовић је
написао и компоновао и ове:
"U lijepom starom gradu Višegradu",
"Tekla reka Lepenica",
"Krca, krca nova kola",
"Smederevo, grade od starina",
"Kome šumiš, oj Moravo",
"Negde u daljini pogled mi se gubi",
"Na Moravi vodenica stara",
"Karanfil se na put sprema",
"Šumadijo rodni kraju",
"Kosio sam seno, dole kraj Morave",
"Grošnica",
"Bašto moja, puna li si cveća",
"Siromah sam druže",
"Harmoniko moja, suzom nakvašena",
"Ajd' d' idemo Rado",
"Jesen prođe, ja se ne oženi'",
"Jutros mi je ruža procvetala",
"Lepe li su nano, Gružanke devojke",
"Stani, stani Ibar vodo",
"Obraše se vinogradi",
"Prođoh Bosnom, kroz gradove",
"Pluća su mi bolna",
"Stade se cveće rosom kititi",
"Ja posadih jednu ružu belu",
"Ja ne žalim oči svoje",
"Ništa lepše od naše seljanke",
"Lepo ti je biti čobanica",
"Zasviraj mi, stara frulo",
"Pesma harmonici",
"Ako pitaš srce moje",
"Tanko, Tanko Tankosava",
"Vidiš majko ono gore selo",
"Dragobraćo",
"Ima jedno selo Beloševac",
"Korićani (Sretoh Danu kraj vajata)",
"Teci teci hladna Jesenice",
"Tebi moja Šumadijo",
"Što da žalim mladost svoju"
i mnogo, mnogo drugih.
---------------------------------------------
Ко је био Драгиша Недовић
Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода.
Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...
---------------------------------------------
Ко је био Драгиша Недовић
Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода.
Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...
И тако се обрео се у Босни, где настају севдалинке за које сви мисле да су, како рекосмо, народне песме, поникле у анонимности колектива. Међу њима се нарочито истиче „У лијепом старом граду Вишеграду“, која је настала 1936. године под насловом „Јутрос рано слушам“.
После рата, њоме се прославио Химзо Половина, који је, да би је „побошњачио“, избацио завршне стихове ове аутобиографске лирске повести (достојне наследнице Шантићеве „Емине“), о Недовићевој љубави према вишеградској муслиманској девојци, Кики.
Стихови су гласили: „Устај, испрати ме, морам да путујем,/ у Србију идем, своме родном граду,/ за тобом ћу, Кико, вечно да тугујем,/ зашто сам те саму оставио младу“.
После Босне, млади и материјално оскудни Недовић („Сиромах сам, друже“ је песма у којој он описује своје једино „богатство“ − „скршену гитару“) прелази у Далмацију, где настају његове „приморске“ песме, међу којима се нарочито истичу
„Кад си била, мала Маре“ и „О, липа ти незнанко“. Ова потоња била је препев једног догађаја који се збио у предратном Сплиту – лепа Американка, на јадранском крстарењу, загледа се у Сплићанина и одведе га са собом. Недовић тада испева: „О липа ти незнанко/ из којег си града?/ А ча ћеш ти у Сплиту?/ Ча тражиш тамо врага?“ И дода, патриотски (чак локалпатриотски): „Ово је наше море,/ наши су момци из Сплита,/ а не за липу незнанку/ што белим светом лута“…
Данас би Хрвати пре признали злочине из „Бљеска“ и „Олује“ него да то нису народне далматинске песме. Године 1962, Иван Деметар, директор хрватског Завода за заштиту малих ауторских дела, писао је београдском Заводу за заштиту ауторских права малих извођача, у циничном тону, тражећи од Недовића да докаже да су песме његове. Недовић је то урадио, и додао: „Као Србин живео сам некада тамо и компоновао много хрватских, то јест далматинских песама, и то ћу увек бити у стању да им докажем“.
По повратку у Србију, Недовић наставља с компоновањем. Године 1941, поведу га на стрељање у Крагујевцу, али неки Немац (вероватно фолксдојчер) га препозна, и, уместо да га убију, пошаљу га да робује у немачки град Дормаген, одакле се, нарушеног здравља, враћа у родни град, и установљава да су многе његове песме уништене. Ипак, не предаје се, него решава да још више ради.
Са друговима оснива Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима.
Године 1950. разболи се од туберкулозе, која је у то време била неизлечива. Пише песму „Плућа су ми болна“ (пева је потресно Нада Мамула), али песма бива забрањена због изазивања самоубилачких склоности код ТБЦ болесника.
Ипак, кад је пеницилин пронађен, Недовић се излечи.
Био је ожењен, и отац двоје деце – Александра и Раде, којој је посветио песму „Ајд д’ идемо, Радо“. Рада је била певачки обдарена на оца. У међувремену, Недовић постепено губи вид, а његове песме, не марећи за ауторска права, сви поткрадају.
Власти су га, као и Шумадију коју је опевао, презирале: обичан КВ радник (Недовић је, пре рата, био уписао гимназију, али није имао пара да се школује па је завршио машинску школу), а компонује, резоновали су „културњаци“. Кад би га неко од „буџована“ питао: „Како живиш, друже Недовићу?“, одговарао је: „Како живе директори, ја живим као пас.
Како живе пси, ја живим као директор“. Своју патњу носио је отмено и достојанствено. Поверио се само хартији, на којој стоји запис једне његове песме: „О мом животу мало когод знаде,/ да ли сам сретно проводио век./ Живео сам, друже, у великој беди,/ песма ми је била утеха и лек“. Умро је 1966. у родном граду.
Тек однедавно, захваљујући напорима различитих људи (новинар Драган Алемпијевић је 1999. објавио фељтон о њему у „Гласу јавности“ ), сазнало се о његовом раду и чињеници да је аутор низа песама за које се мисли да су народне. Чак ни његов син Александар, који је имао свега дванаест година кад му је отац умро, није знао пуно о његовом стваралаштву, па су му се, после фељтона у „Гласу“, многи јављали с новим сведочењима.
Од 2006. у Врњачкој Бањи организује се фестивал Драгиши Недовићу у част. Зна се да је славуј мала птица, сиромашног перја, али чији се глас ни са чим не може поредити, по лепоти и по слободи и по разноликости израза. Драгиша Недовић је био србски славуј.
--------------------------
NAJTUŽNIJA PJESMA JUGOSLAVIJE:
Ljudi su se ubijali zbog nje, Tito ju je zabranio…
