ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Као и сваки добар српски домаћин пожељећу вам добар дан,
наравно уз кафу.
Прође и 1. април, а ми још увијек не знамо ко се и даље шали, а ни ко се уозбиљио. Или боље речено, не зна се је ли дошло вријеме за максималну озбиљност или је ипак многима и даље стало до шала и смијеха.
Мудровање би требало да буде скуп свих тема које се свакоднево нуде и које се налазе на "менију" сваког човјека, па ко воли нек' и изволи.
Ипак, мислим да се тешко одлучити за неку посебност, јер живимо у времену када је све актуелно и с друге стране ништа није важно, а опет све нам је толико познато (све што се дешава око нас), па би стога било просто непристојно да о свему не дамо и неко наше виђење и гледање на стварност.
Додуше, то зависи из којег угла гледамо исте или сличне ствари и зависи од наше перцепције и умијећа могућег, поготово у разним сферама и областима живота, које нам се на почетку чине недодирљивим и немогућим. На том путу тражења рјешења и тумарања и тамо и 'вамо, ми се увијек "укопамо" у простор ограничених домета и ту се ушанчимо у свакодневну стерилност и битишемо у летаргији безнађа.
Поставља се питање - до када? Одговор је - до унедоглед!
Поставља се питање - до када? Одговор је - до унедоглед!
Међутим, тако не би требало да буде. Јер мора се даље и мора се само напријед, мада је пут непознат и препун изазова.
А кад то није било у историји човјечанства?
Било је увијек и биће заувијек.
А кад то није било у историји човјечанства?
Било је увијек и биће заувијек.
Крећемо ... Идемо даље ... Идемо само напријед!
