У сусрет највећем
хришћанском празнику!
Као и сваке године појавила се дилема да ли је правилније рећи "Ускрс" или "Васкрс", а на друштвеним мрежама она је прерасла и у расправе у којима вјерници, а по неки и "грађани" кажу да је искључиво "Васкрс" у духу српског језика.
Васкрс или Ускрс: Како се правилно каже?
Да је разлика између ове двије речи заправо политичког карактера пише у Српском језичком приручнику, чији су аутори Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан и Бранислав Брборић.
У овом Приручнику пише да постоји велики број хрватских ријечи чије преузимање не долази у обзир, али и да је "број таквих ријечи донекле и вјештачки повећан посљедњих година, политички мотивисаним (мада сасвим ненаучним) тврдњама да је тобоже домовина "хрватски" а само отаџбина српски, или да "хрватске" облике Ускрс, ускршњи треба замијенити "српским" Васкрс, васкршњи".
Ипак, у Правопису српског језика пише да, иако се обје речи користе у српском књижевном и наративном изразу, извјесне разлике постоје. Оне су стилског карактера, па је тако префикс "вас-" свечанији, а префикс "ус-" припада стилски неутралном стандарду.
Тешко је све ово разумјети, али се ипак разумијемо!
Сутра је највећи хришћански празник. Како се честита - Христос васкрсе или Христос воскресе, који хришћани упућују једни другима поводом Ускрса, односно Васкрса.
Не би се требало поздрављати са Христос васкресе, Христос воскрсе, Христос васкрс и сл. Како се ови облици и даље чују (чак се по новинама налазе и погрешна упутства читаоцима), ево поводом управо актуелних ускршњих празника (хришћани се васкршњим поздравом обраћају једни другима све до Спасовдана), поново нешто о томе.
Облици Васкрс, Васкрсеније, васкрснути, васкрсе (у значењу ускрсну) припадају старом српском црквеном и књижевном језику, који се до средине XVIII вијека употребљавао у српској средини, односно у свим крајевима под управом Српске православне цркве. То је тзв. српскословенски језик – српска редакција старословенског језика (језика превода богослужбених књига са грчког на језик солунских Словена, средином IX вијека). Српска редакција старословенског језика (изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин) настала је у вријеме када су Срби у својој средини примили словенско богослужење и словенску писменост (током X, а најкасније до првих деценија XI вијека). Од тада па до првих деценија XV вијека Срби су поменуте ријечи изговарали са полугласником иза почетног в, а од XV вијека па надаље изговарају их са а.
Српскословенски језик као званични црквени језик Срби су средином XVIII вијека замијенили руским црквеним језиком (тзв. рускословенским). Од средине XVIII вијека до данас рускословенски језик се употребљава у Српској православној цркви као званичан црквени језик. У том црквеном језику ријечи о којима говоримо изговарају се на руски начин (са о у првом слогу): Воскресеније, воскреснути, воскресе.
Срби нису заборавили ни свој стари назив за овај празник, па се данас може чути и Васкрс(еније), васкрснути, поред Воскресеније, воскреснути и сл.
Ријеч Ускрс припада српском народном језику, у којем је у веома давно вријеме почетно у добијено од старог почетног в (иза кога је слиједио тврди полуглас).
Тако данас имамо Ускрс (српско народно), Васкрс (старо српско књижевно и црквено) и Воскресеније (данашње српско црквено).
У поздраву није уобичајeн народни изговор Христос ускрсну.
Сачувано
је старо српско црквено (српскословенско)
Христос
васкрсе.
Остали облици који се чују (Христос воскрсе/васкресе/васкрс) не припадају ни старом ни данашњем српском црквеном језику.
