Рођен
у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке
незнабошке. Најпре му беше име Неаније.
По смрти очевој мајка васпита сина
потпуно у духу римског идолопоклонства.
Кад одрасте Неаније, виде га једном цар
Диоклецијан и одмах га толико заволи
да га узе у свој двор на војничку службу.
Када овај злочестиви цар поче гонити
хришћане, он одреди Неанија да с једним
одредом војске иде у Александрију и
затре тамо хришћане. Но на том путу деси
се Неанију нешто слично као негда и
Савлу.
Утрећи
час ноћи би јак земљотрес и у том јави
му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо
идеш, и на кога устајеш?“ у великом
страху упита Неаније: „ко си ти, Господе?
Не могу да те познам.“ У том се показа
у ваздуху пресветао крст, као од кристала,
и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети
Син Божји“. И још му Господ рече: „овим
знамењем које си видео побеђуј непријатеље
своје, и мир мој биће с тобом“. Тај
доживљај потпуно је обрнуо и променио
живот војводе Неанија. Он даде направити
онакав крст какав је видео, и место да
пође против хришћана он крете с војском
против Агарјана, који удараху на
Јерусалим.
Као
победилац он уђе у Јерусалим и објави
мајци да је он хришћанин. Изведен пред
судију, он скиде са себе појас војводски
и мач, и баци пред судију, показавши
тиме, да је он само војник Христа Цара.
После великих мучења бачен у тамницу,
где му се јави опет Господ Христос, који
га и крсти и надеде му име Прокопије.
Једног
дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена
и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“
Оптужене за ово оне беху бачене у исту
тамницу, где их Св. Прокопије учаше вери
Христовој а нарочито томе како ће примити
венац мученички.
Зато
се у чину венчања брачних помиње Св.
Прокопије, поред боговенчаног цара
Константина и Јелене. Тих 12 жена бише
по том страшно мучене. Гледајући њихове
муке и храброст мајка Прокопијева такође
поверова у Христа, те свих 13 буду
погубљене. Када Св. Прокопије би изведен
на губилиште он диже руке према истоку
и помоли се Богу за све бедне и невољне,
сироте и удове, а нарочито за Цркву
Свету, да узрасте и распростре се и да
Православље сија до скончања времена.
И
би му с неба јављено да је услишана
молитва његова, после чега он радосно
простре главу своју под мач, и оде Господу
своме у вечну радост. Чесно пострада
Св. Прокопије у Кесарији Палестинској
и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула
303 год.
Мошти
Светог Прокопија донете су из Ниша у
Прокупље 1386. непосредно уочи битке на
Плочнику.
Послије Петрове цркве у Новом Пазару црква Светог Прокопија представља другу најстарију сачувану, живу цркву на тлу данашње Србије.
– Кивот
светог ратника је спасаван од турске
инвазије, али је вероватно имао и функцију
„заветног ковчега“ који је требао да
помогне српској војсци. То је био морални
подстрек ратницима кнеза Лазара, који
су тешко поразили Муратову војску у
бици на Плочнику код Прокупља.
