КРИЦИ И ВАПАЈИ ТУГЕ И БОЛА ДО НЕБА
КОЈЕ НИЈЕ ИМАО КО ДА ЧУЈЕ,
А НИТИ ДА ОПЛАКУЈЕ СРПСКЕ МУЧЕНИКЕ ...
Православног
српског становништва у Ливањском крају
остало је само у траговима. Против
потпуног затирања боре се нејака старачка
плећа оно мало Срба који се на прсте
могу избројати и који су остали у Ливну,
али и немоћна сјећања хиљада оних које
су вихор посљедњег рата и усташки-хрватски
злочини расијали широм свијета. Неки
од њих /двадесетак/ и ове године су се
окупили у Ливну, и то на исти дан када
су усташе на Огњену Марију 1941. године
на најсвирепије начине убили око 1.600
православних Срба ливањског краја
бацајући их у јаме, неке заклане, неке
спаљене а неке су у јаме дубине и до 40
метара и живе бацали. Извршиоци ових
злочина над Србима биле су њихове прве
комшије, школски другови, колеге са
посла – Хрвати.
Другим
свјетским ратом ми губимо велики број
наших сродника овдје на земљи, али
добијамо их на небу. Ливњака данас има
мање од осамдесет у Ливну, али када би
бројали има их преко 1500 душа, јер увијек
треба рачунати Србе који почивају у
цркви свете великомученице Марине.
У
многим селима око Ливна, као и у оближњем
Голињеву сада живе католици и муслимани,
а до Другог свјетског рата су живјели
православни Срби.
Нажалост,
већ на почетку рата 1941. године, свих 230
православих српских мјештана је побијено
на разним стратиштима на Ливањском
пољу, што у Прологу, што у јамама на
планини Камешници, тако да након Другог
свјетског рата у овом селу није било
никог од православног живља.
Само
село Челебић је на Огњену Марију 1941.
остало без 403 православна Србина.
Село
Челебић је било мијешано село, православно
и католичко, био је исти број православаца
и католика. Оно што је лоше је то да
Срби увијек у добром времену добро живе
са другим националностима, али дођу
тако зла времена и то нико не може да
објасни. Срби села Челебић нису страдали
од Хрвата из неких других села, него
управо од својих комшија са којима су
живјели, заједно радили, заједно косили,
заједно све послове сеоске радили. Односи
између Срба и Хрвата су били толико
добри да нико није ни помишљао шта може
да се деси и шта ће се десити. Но, била
је то велика варка и српска заблуда која
траје вијековима.
О
Србима који су страдали 30. јула 1941.
године, педесет година нико никада ништа
није рекао. Зашто? Поставља питање на
које нема одговора.
Након
50 година од звјерских убистава православних
Срба ливањског краја, почетком 90-их
година њихови потомци су се уз помоћ
спелеолога спуштали у јаме Ливањског
поља у којима су убијени њихови преци.
На
свим тим стратиштима, и у Прологу и у те
јаме спуштали су спелеолози. Било је
јама и дубине и до 40 метара гдје су се
спуштали, гдје се могло остати 15 - 20
минута, па до пола сата, јер су ту
температуре биле 5 до 7 степени усред
љета, тако да је било прилично тешко
издржати, али све се то одрадило у једној
импозантној акцији у којој су сви житељи
православне вјере са тих терена
учествовали свим срцем и свом душом,
како би повадили кости звјерски уморених
Срба.
Њихове
кости су умивене, осунчане и похрањене
у новоизграђену крипту покраj цркве
Успениjа Пресвете Богородице у Ливну.
Нажалост, 1992 године потомци злочинаца
су минирали крипту и на таj начин учинили
нови злочин над остацима невиних жртава.
Срећом, било је Срба који су ризиковали
главу и дошли да сакупљају кости, да их
пси не развлаче и оне су опет похрањене
у новоизграђену капелу посвећену Светој
Великомученици Марини.
Удружењење
Огњена Марија ливањска традиционално
окупља протјеране Србе из Ливањског
краја на овај празник у славу пострадалих
предака, чувајући на тај начин сјећање
на њих уз наду у Васкрсење мртвих и вјеру
да се такви злочини више никада и никоме
неће поновити.
Сјећању
су претходили парастоси у Београду,
Новом Саду, Бања Луци и Брчком.
Одржан
је и парастос у селу Чапразлије, на
мјесту срушеног споменика житељима тог
села, побијеним у јами Самогреда.
Служен
је парастос на спомен-гробљу на Барјаку,
у селу Челебићу, на мјесту гдје и
даље лежи највећи дио моштију, нешто
више од 400 мјештана овог и околних села,
побијених од усташа у данима око Огњене
Марије.
Преко
1600 жена, дјеце, стараца и мушкараца
убијено је на бројним стратиштима у
околини Ливна. Злочинци су их у смрт
отјерали на најстрашније начине: маљем
и ножем, а бројни су и живи бачени у
крашке јаме којих су пуне Динара и околне
планине.
Двадесет
година касније након 1941. године, њихови
земни остаци пренијети су и положени у
гробницу у Чапразлијама, над којом је
подигнут споменик. Током претходног
рата, споменик је порушен, али кости
пострадалих и даље почивају на овом
мјесту. Обнова споменика је планирана
за скору будућност.
Прва
усташка убиства ливањских Срба почела
су већ у мају 1941. године, хватајући замах
у јуну и јулу, да би свој врхунац достигла
у данима око Огњене Марије. У Ливну и
околним селима побијено је око 1600
православних Срба. У појединим селима,
као што је Голињево, побијено је комплетно
српско становништво, док је у другим
селима само мањи број успио преживјети.
Међу највећим стратиштима су били ливада
крај села Пролог, јама Равни Долац и
школа у Челебићу.
Капела
и спомен-костурница посвећена Св.
Великомученици Марини саграђена је
током 1991. године, као вјечно почивалиште
за мошти пострадалих, које су те године
извађене из јама и са других стратишта
ливањског поља и положене у костурницу.
Током рата 1992-1995, овај храм је претрпио
велика оштећења, док су мошти мученика
узнемирене. У овој години, када се
навршава 78 година од овог великог
страдања и 28 година од почетка изградње
капеле и вађења костију из јама, успјешно
се приводе крају радови на уређењу
капеле, у оквиру чега је и фрескописана
захваљујући средствима добијеним од
Фонда Патријарха Павла при Патријаршији
у Београду.
