Обележавање српског страдања у Подрињу, Сребреници и Братунцу ... По свему судећи, Срби долазе памети, јер оно некадашње време без обележавања српског страдања и ово данас је неупоредиво. Данашње обележавање српског страдања има смисла, јер враћа достојанство свим невино умореним Србима и даје наду за наш опстанак!

Споменик на војничком гробљу у Братунцу

НАПОМЕНА: 

ТЕКСТ ЈЕ НАПИСАН 12. јула 2007. године 

за један српски портал у дијаспори.

                        ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Због огромне ожалошћености и гнева у себи нисам могао да издржим а да не напишем коју реч о, нажалост,  обележавању Дана страдања Срба у Братунцу, Сребреници и целом том крају, на Петровдан 12. јула, лета Господњег 2007. године.

Најблаже речено, радило се о невиђеном скандалу и неопростивим грешкама покровитеља ове манифестације - Министарства за рад и борачка питања Републике Српске.

Да кренем редом. Истина је да је путем медија био упућен Јавни позив за обележавање страдања српског народа - 12. јула ове године. Шта даље. Ништа. Зар је било за очекивати да из међународне заједнице било ко дође по "јавном позиву". Ма, заправо, они не би дошли ни на који начин, али због тога макар смо могли да им кажемо речи погрде због њиховог игнорантског односа према српским жртвама. Овако - не.

Сваке године био сам присутан и у Братунцу и у Сребреници и у свим селима у којима су затрти трагови српског постојања. 

2005. године, 07. јула отворио сам и "Петровданске дане", дане сећања на страдање Срба у Подрињу. Замислите, то сам учинио тада у функцији потпредседника Савеза логораша Републике Српске.

Зашто баш ја. Па зато што није имао нико други. Заправо, никога није било из локалних, а да не говорим о републичким представницима власти. Био сам шокиран и ојађен као никада до тад.

Ове 2007. године не знам шта да кажем. Заправо знам. На Централној манифестацији на Војничком гробљу у Братунцу сакупила се родбина страдалих, пристигли су колико сам успео да видим и Младен Иванић, затим министар за борачка питања Бошко Томић, заменици министара у Савету министара БиХ Игор Црнадак и Веселин Пољашевић, саветник председника Владе Републике Српске Миладин Драгичевић, неколико посланика из Народне Скупштине Републике Српске (са подручја Зворника и Милића), те мој колега у Парламентарној скупштини БиХ Лазар Продановић. 

Била је ту и делегација СДС-а на челу са председником Младеном Босићем, те генерални секретар СРС Александар Вучић из Београда, књижевница Љиљана Булатовић и можда још неко, али нека ми не замере ако их нисам поменуо.

Нико није знао кад и која делегација и ко заправо чини те делегације полажу венце. А, и како би знао кад једноставно није било никога ко би представљало протокол. Тако се неко "из публике" сетио да и ја требам бити члан делегације "државних институција БиХ" и тако ме напрасно угурао са Младеном Иванићем и заменицима министара из Савета министара БиХ. Невиђени скандал.

Надаље - Свечана академија у Братунцу.

 

По мојој процени на Академији у Братунцу није било више од хиљаду присутних.  Шта на ово да кажем. Ништа. Мало је рећи да се радило о великој срамоти. Говорили су председник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз, те момак Брано Вучетић, којем су муслимани убили оца, мајку и брата и на крају председник Владе Републике Српске Милорад Додик. Приређен је и изведен пригодан уметнички програм који заслужује и сама манифестација обележавања стравичног страдања српског народа овог краја. Једино је овај део програма за похвалу. 

Mеђутим, са овог дела манифестације изостадоше и сви они који су били на полагању венаца на Војничком гробљу. Одмаглили људи. Неки из оправданог револта и понижавајућег односа према њима приликом полагања венаца, а они други или трећи, ко зна из којих разлога ухватили маглу. Боже сачувај.

У цркви у Сребреници  одржан је парастос свим страдалима. Број верника никада нисам бројао па нећу ни сад.

Враћајући се тужан и потиштен због укупног дојма катастрофалне организације и малог одзива нашег народа, по несрећи, само на тренутак свратим и у Кравице. Небројено аутомобила паркирано са обе стране цесте, па и на самој цести. Испред школе удаљене мање од стотињак метара од још недовршеног Централног споменика страдалим Србима на целом том подручју - разапети огромни шатори. 

Иако сам био болестан и једва сам стајао на ногама, али уз помоћ свог колеге некако сам успео да се прогурам кроз народ и стигнем до шатора. 

Само што нисам заплакао од муке. Огроман број народа седи унутра, столови препуни јела и пића, а са разгласа грми глас певача Миломира Миљанића. Грми од свирке и песме. Музичари закићени разним новчаницама не престају да свирају, а Миломир Миљанић, нова српска "естрадна звезда", само "шпарта" од стола до стола и наплаћује песме. "Лова капље" са свих страна. Наравно, "уметник" пева оне праве "родољубиве" песме које су иначе у његовом репертоару. 

Нисам имао снаге да све то и даље гледам и одмах сам се вратио, мада врло тешко, јер ме на сваком кораку неко заустављао и нешто запиткивао. Нажалост, нико, ама баш нико ни реч ми не рече о страдању нашег народа.

Нисам могао да поверујем да смо то ми, да смо овакви Срби.

**********************

У тексту сам говорио о менталитету и менталном склопу нашег народа и о односу тог истог народа према српским жртвама. 

Ради се о моралном посрнућу ...

о брзом забораву ...

о колективној амнезији ...

о хипокризији ...

о лажном патриотизму ...

о много чему другом ... 

Но, нисам позван да дајем и одређујем дијагнозу стања у којем се налазимо, али јесам да искажем своју огорченост и бол због свега што нам се дешава. И можда је баш добро што сам са ове позиције многе ствари могао лакше да видим и ако ништа друго, што могу и што чиним  -  да стално критикујем негативне појаве, износим истину на светлост дана, што предлажем решења, што нисам пасивни посматрач наше агоније и перманентног страха шта ће у будућности бити сa нама.          

НАЖАЛОСТ, ТО ЈЕ СУРОВА ИСТИНА. 

ТО СМО МИ! 

ТАКВИ СМО КАКВИ СМО! 

ЗАСЛУЖУЈЕМО ЛИ ДА НАС НЕКО ДРУГИ ПОШТУЈЕ И ЦЕНИ, АКО САМИ НЕ ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ ЖРТВЕ И СВОЈ НАРОД ...