Славни српски јунак и војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

Живојин Мишић

Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба  
у нашој историји

Био је ожењен са Лујзом Крикнер 

(вјенчани 25. XI 1884. 
у београдској Вазнесенској цркви). 

Трагична судбина синова 

славног војводе Мишића

Синови: 

Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио; 

Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941; 

Војислав, инжењер агрономије  учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку. 

-------------------------

Кћери: 

Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;

Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;

и Анђелија (1889-1969).

-----------------------------

Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.

--------------------------

Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода 

ЖИВОЈИН МИШИЋ,

највећа срамота тадашње државе је подсјећање 

да је умро у великој биједи и неимаштини.

Морао је да прода свој војнички шињел да би прехранио породицу.

+++++++++++

Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ

и његови трагично страдали синови!

Славни војвода Мишић је кроз цијели свој живот ишао усправно, 

да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, 

сузних очију милујући руке дјеце и жене, 

изговорио најчасније ријечи:

“Опростите што одлазим,

а ништа вам не остављам.

Ама баш ништа, сем једно часно име.”

ИЗВЕШТАЈ

Војводе Живојина Мишића 
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, 
Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)

"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).

"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи.

Ако овако не поступите, 
сигуран сам да ћете се љуто кајати".