ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Све
полази од човјека, јер да нема појединца
не би било ни друштвене заједнице. Сваки
појединац, по природи ствари, постаје
свјестан да је његов живот њему најважнији
и то је исправно и нормално расуђивање
и поимање ствари.
Али,
није могуће посматрати само појединца
ван контекста друштва у цјелини. Није
могуће, а није ни сврсисходно нечију
судбину изоловано посматрати, јер свака
ситница је важна управо ради цјелине.
Ситнице како их већ зовемо и појединачне жеље укрштају
се и стапају у јединствену људску
енергију. Свака таква животна прича и
угао посматрања добија највећу ширину
у продужењу људске врсте без које не би
ни постојало човјечанство.
Та
матрица никада неће бити замијењена
неком другом формулом. Остаће заувијек
исти редослијед рађања и умирања. Мајка
и отац, па дијете и све тако у круг и
ширење у цикличним, никад затвореним
круговима.
Без та три бића не би било могуће ни
живјети по Светом тројству, нити би
постојао овоземаљски живот.
А
ако не би било живота на земљи, онда не
би било ни вјечног живота у Царству
небеском, а ни васкрсења човјека.
Закључак,
ако је уопште он и потребан, морао
би да буде сљедећи: ЧОВЈЕК је све. Човјек
је сва доброта. Он је заслужан за сваки
напредак цивилизације. Пред човјеком
стоје велики изазови. Човјек је мотор
и сваки покретач развоја техничких и
материјалних могућности до неслућених
граница, а све у функцији лакшег и бољег
живота.
Супротно
човјеку је НЕЧОВЈЕК! Он је деструктивно
биће које уништава свако добро и сваку
племенитост коју посједује човјек.
Дакле,
остаће вјечита борба између човјека и
нечовјека.
