четвртак, 22. август 2019.

ДОБРИЦА ЕРИЋ - Да се не заборави!


22. августа 1936. године рођен је
Добрица Ерић
Био је српски књижевник, пјесник, 
прозни и драмски писац



ПРКОСНА ПЕСМА

Ја,
кћи Божја,
Србија,
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу пред сведоцима:
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
 

Крива сам што сам неко
а не нико и нетко.
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крива сам што јесам
а треба да нисам.
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву.
Крива сам што се дрзнух
против кривде,
крива сам што опет славим 

своју крсну славу!

Крива сам што пишем 

и читам ћирилицом.

Крива сам што певам,
смејем се и псујем,а понекад и лајем.


Крива сам, и признајем
да не знам што знам, 

и да знам што не знам.

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом,
пре него што се заценим од смеха.
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!


Крива сам и грешна, 

дакле што постојим.
и кад већ постојим и још дрско стојим,
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу.
Ако не признам црно ми се пише,
цео свет ће на моју Земљу да кидише.
Руље бивших људи. лопова и гоља,
чопори робота и других монструма,
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)

Моја ружа слика озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра,
то је слика ваше свести и подсвести.


То нисам ја, споља то сте ви - изнутра!
Много смо важне Земљо моја мила,
Ја и моје сестре Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда и неправда.

Шта ће овде џихадије,
крсташи, амери,
који ми черече синове и кћери.
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)

Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен. зима.
И није страшнија поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза,
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници сити и манити,
све ми забранисте у рођеној кући,
ал' не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете, ни кад, вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина,
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам, а ви зажмурите.
Иначе ће вам се очи распрснути 

од сјаја мог лица.

Само пожурите.
Што пре ме разапнете, 

пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић

ПРКОСНА ПЕСМА