Из трагичне српске прошлости - 5. октобар 1812. године ... Заборављене српске јунакиње које није могуће Заборављене српске јунакиње које није могуће наћи у неком другом народу у историји!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Памтимо ли било шта друго? 

Знамо ли за многе несреће нашег рода 
из наше, у многим периодима 
трагичне прошлости. 

За многе је важан 5. октобар 2000. године, 

кад је у великим демонстрацијама у Београду 

срушена власт Слободана Милошевића.

Али, није се тог датума десио само преврат прије 19. година. 

Два иста датума, али дијаметрално различита ... Овај из новије историје је датум рушитељског преврата и незапамћене пљачке Београда и, такође, онај 5. октобар прије више од два вијека - датум незапамћеног историјског подвига и спаса срског поноса - СРПКИЊА хероина, незапамћен у историји људског рода.

Дакле,  /5, октобра 1812./ прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода и трајног поноса.

Многи не знају да се на данашњи дан 1812. године у селу Скела код Обреновца догодила трагедија, када је око 50 српских дјевојака бјежећи пред Турцима одлучило да скоком у Саву заједнички оду у смрт.

Срби су успјели да у Првом српском устанку протјерају Турке са ових простора, али послије неколико година мира услиједио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1812. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима.

Велика офанзива на Србију почела је неколико година касније, а нарочито велике турске снаге кренуле су из Босне (око 130.000 војника). Слом устаника био је извјестан пред огромном непријатељском силом, а Турци из Босне су са запада надирали ка Београду. 

На путу им се нашло и село Скела код Обреновца, а чин на који се тада одлучила група жена и дјевојака заувијек ће остати упамћен у српској историји.

Око 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их силују, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке. 

Све су се удавиле, али су се сачувале од турског злостављања.

Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.

Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.

То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.

Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску трагедију, наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено. 
Заборавили смо и сами себе, нажалост.

На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.

Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.

И на крају поновно подсјећање о самом догађају. 

Зашто баш на крају?

Једноставно што се крај најдуже памти.

5. октобра 1812. године, прије више од два вијека у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су 
у ријеку Саву држећи се за руке и све су се удавиле, 
али су сачувале свој образ и достојанство!

Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама

да Србин зна и за нешто скупље од главе!

Зна, али слабо памти. 

Амнезија постаје укорјењена српска болест.

Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно
да се почнемо будити из дубоке коме 
у којој деценијама као народ само вегетирамо.

Вријеме је за национално отрјежњење
и оздрављење српског народа!