Девет Вајагића као девет Југовића
Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера, у Сједињеним Америчким Државама да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом свјетском рату ослобађала земљу од непријатеља.
Јуначки су се борили и допринијели побједи у Првом свјетском рату, али су убрзо потом заборављени.
То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980).
Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корјени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште.
Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. вијеку у Војну Крајину, гдје су били граничари. Почетком 19. вијека побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака.
Након анексије Босне и Херцеговине 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима аустријске окупаторске војске.
Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године.
Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро и незабиљежено у историји. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће.
Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и пјесма „Тамо далеко“.
Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, гдје су њихови очеви и ђедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем. Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размјештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих.
Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за дјецу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац.
Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренио до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звијезду са златним мачевима.
И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.
Сви Вајагићи преживјели су Први свјетски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему
Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старјешина братства.
На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старјешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје дјеце. Умро је у 44. години.
Од браће је најдуже живио Стеван - све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.
Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку.
Највећи број припадника братства Вајагић живио је у Босанској Бојни, и ту су и сахрањени.
Чланови братства који су живјели у Босни и Херцеговини и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно.
Чланови братства који су живјели у Босни и Херцеговини и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно.
Тројица од девет браће Вајагић су ратовали у Другом свјетском рату у партизанима и сахрањени су у Војводини и у Босни и Херцеговини.
