У
Александрији упозна апостола Варнаву,
потом се придружи апостолу Петру, коме
већ следоваху његова два брата, Фаустин
и Фаустинијан.
Промислом
Божјим апостол Петар наиђе на мајку
Климентову, као старицу просјакињу, а
потом и на оца. И тако се опет састави
цела породица, и сви као хришћани врате
се у Рим.
Климент
се није одвајао од великог апостола,
који га постави за епископа пре своје
смрти. После мученичке смрти Петрове,
епископ у Риму беше Лин, потом Клит -
обојица за кратко време - па онда Климент.
Са пламеном ревношћу управљаше Климент
црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову
из дана у дан велики број неверних. Још
одреди он седам брзописаца, да пишу
житија хришћана мученика, који у то
време страдаху за свога Господа.
Цар
Трајан протера га у Херсон, где Климент
нађе око две хиљаде изгнаних хришћана.
Сви
беху запослени на тешком послу тесања
камена на једном безводном месту.
Климента примише хришћани с великом
радошћу, и он им беше живи извор утехе.
Молитвом
својом изведе воду из земље, и обрати у
хришћанство толики број неверних
мештана, да за једну годину подиже се
на том месту седамдесет пет цркава.
Да
не би даље ширио веру Христову, Климент
би осуђен на смрт и утопљен у море с
каменом о врату, у сто првој године.
Мошти
његове чудотворне извађене су из мора
тек у време светих Кирила и Методија.
