Славни српски пјесник
Бранко Миљковић
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године
- Године 1953. долази у Београд на студије.
- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
- Прве пјесме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.
- Прву збирку пјесама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успјех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.
- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово објешено тијело пронађено је у парку у Загребу.
Бранко Миљковић, је био један од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека. Почео је да пише као средњошколац, а 1957. године објавио је прву збирку пјесама "Узалуд је будим".
Био је лиричар снажног интлектуалног погледа на свијет. Изузетне вербалне инвенције, ношена жаром унутрашње ватре Миљковићева поезија је заокупљена феноменом смрти и нестајања.
Написао је збирке пјесама: "Порекло наде", "Ватра и ништа", "Крв која светли", "Песме" и "Смрћу против смрти" (са Блажом Шћепановићем).
Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.
