На данашњи дан 4. марта 1852. године
умро је славни руски писац
Николај Васиљевич Гогољ
Неке мисли и цитати славног Гогоља
"Шта је наш живот? Долина где су се јади настанили. Шта је свет? Гомила људи који не осећају.”
“Не ривите огледало што вам је лице на њему изобличено.”
"Ја
сам обично био пре меланхоличан, склон медитирању. Касније су се томе
придружиле болест и депресија. И управо та болест и депресија беху
разлог оног ведрог расположења које се појавило у мојим првим делима: да
бих разонодио самог себе ја сам без даљег циља и плана измишљао јунаке,
стављао их у смешне ситуације – то је порекло мојих приповести.”
"Никад
ништа нисам стварао у машти и нисам имао ту особину. Добро ми је
полазило за руком само оно што сам узимао из стварности, из података
којима сам располагао… моја машта ме досад није обдарила ниједним
изузетним карактером и није створила ни једне ствари коју мој поглед
није негде уочио у природи.”
"Почео
сам размишљати о томе како да се ишчупам из гомиле, да станем на такво
место одакле бих могао да сагледам целу масу, а не само људе који су
поред мене – како да садашњост, одвојивши се од ње, на неки начин за
себе претворим у прошлост.”
"Али није таква судбина и другачија је срећа писца који се усудио да изнесе на видело све оно што је сваки час пред очима, а што немарне очи не виде, сву страшну, потресну каљугу од ситница што спутавају наш живот… Он неће пожњети славу да му свет пљеска, он неће видети сузе захвалности, ни једнодушног усхићења људи које је узбудио; њему неће потрчати у сусрет шеснаестогодишња девојчица, занесене главе и с херојским полетом… он, најзад, неће утећи од савремене критике, од претворне, пакосне критике, која ће назвати ништавним и срамним његова дела која је он с великом љубављу стварао; одредиће му презрења достојан кут међу писцима што вређају човечанство; пришиће му особине јунака које је описао; одузеће му и душу и срце и божанствени пламен талента…”
"Али,
паметан је онај који се не гади ни од каквог карактера, већ, управо у
њега упрвши испитивачки поглед, проматра га и тражи само првобитне
узроке што је такав. Све се у човеку брзо мења; још се није честито ни
осврнуо, а већ је унутра нарастао страшан црв који самовласно приграби
све животне сокове.”
"Непознатом
тугом већ је планула земља, а живот је постао још окрутнији. Све се
изопачава и снижава, пред свима расте само дивовски лик досаде,
достижући сваким даном непрегледну висину. Све је глуво, свуда је
гробље, Боже, празно и страшно постаје на Твом свету.”
"Полетите,
коњи, и носите ме са овога света. Даље, даље, да не видим ништа, ништа.
Ено се небо ковитла преда мном… Да ли се то моја кућа плави у даљини?
Да ли то моја мајка седи крај прозора? Мајчице, спаси свог јадног сина!
Пусти сузу на његову болесну главу! Погледај како га муче! Привиј на
своје груди јадног сиротана! За њега нема места на свету! Прогањају га!
Мајчице! Сажали се на своје болесно дете.”
Гогољев гроб на московском гробљу Новодевичје
