Част и привилегија су били
бити пријатељ и дружити се са
бити пријатељ и дружити се са
Момом Капором,
па макар то биле и ријетке прилике ...
Хвала ти Момо ...
Рођен
је у Сарајеву 8. априла 1937. године, од мајке Бојане Капор (дјевојачко
Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као
финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу.
Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у логор у Нинберг, гдје је провео пуне четири године.
13.
априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару
турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и
мали Момо.
Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.
О
мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у
породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не
обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну
трауму коју је носио у себи.
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
По
матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је
сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних умјетности са
просјечном оцјеном 9,9.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.