На данашњи дан 18 маја 1993. године ... Злочин који се не заборавља ... Ко и од кога сакрива истину како су убијени Адмира Исмић и Бошко Бркић ... Ово је Босна и Херцеговина.

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Ко и од кога сакрива истину како су убијени 

Адмира Исмић и Бошко Бркић

А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају. 

Како је страдао Срђан Алексић и зашто нема улицу или нешто слично у родном Требињу, нити било гдје у Републици Српској.

Текст и изјаву судионика догађаја - Деана Савичића прочитати на порталу Слободна Херцеговина - ОВДЈЕ  

Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача који бесједе тзв. Срђановом јунаштву. Поставља се питање -  ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који  ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини. 

*********

Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. 

Тешка времена шутње и даље трају. Та времена су остала још из турског времена. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Можда пословица "Боље свашта јест' него свашта причат", даје многа објашњења. Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири, убијеним на Врбања мосту у Сарајеву искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Међутим, како рекох - истина је једна. Припадници тзв. Армије Р БиХ прво су их пустили да покушају да пређу на српску страну, а онда су прво убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије Р БиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио и на крају и издахнуо.

Седам дана након што су убијени, Војска РС извукла је њихова тијела са моста и сахранила их у Лукавици у Републици Српској. 

По завршетку рата 1996. године, на иницијативу и жељу Адмириних родитеља, њихови посмртни остаци су пребачени на гробље Лав у Сарајеву, у Федерацији БиХ и заједно су сахрањени. 

Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске. Нажалост, ништа се није промијенило ни до данас. Лажи и даље трају иако су убице познате.

Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 28. година откако је БиХ постала каква-таква држава. Од референдума наовамо провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube" кад раднички трибун чита "проглас" с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита: "А гдје је ту печат".

И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. 

Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог).

Њихова смрт никад није доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима  Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.

Бошко и Адмира покушали су на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци - да из муслиманског Сарајева преко Врбања моста пређу на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.

Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија  посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић  убили Неџад Херенда и Драган Шошић, припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве",  пуцајући, како је Гараплија посвједочио, са зграде "Стелекса" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.

А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Иако се Херенда и Шошић, поред овог, доводе у везу са још два ратна злочина, они никада нису процесуирани од стране било којег тужилашта у БиХ. Тачније, против њих никад ниједно тужилаштво у БиХ није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.

Злочинац и масовни убица Срба у Сарајеву 

Неџад Херенда

Терориста Херенда живи у Гронингену /Холандија/. Никад ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење.

Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никад није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице Срба.

А о покојној Адмири и покојном Бошку 
Сарајево шути и крије истину. 

Ово је Босна и Херцеговина у којој престаје 

свка логика, давно је о томе писао 

славни српски Нобеловац Иво Андрић.