17. маја 1395. године погинуо је
МАРКО КРАЉЕВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Марко
Мрњавчевић, познатији као Марко Краљевић, погинуо је у бици на Ровинама
17. маја 1395, али готово нигдје се не помиње гдје је рођен 1335.
године. Ипак, у Троношком љетопису смо пронашли податак да је рођен у
селу Мрњак у Горњој Зети. Ријеч је о љетопису који је јеромонах Јосиф
написао у манастиру Троноша 1791. године, а који је постао познат по
детаљном опису Косовске битке.
И
чувени руски историчар и путописац Павле Ровински, који је помно
истражио средњовјековну прошлост ових простора, претпоставља да је Марко
Краљевић потекао из Горње Зете, позивајући се на предања која је
забиљежио у Бјелопавлићима. Он у својој књизи Црна Гора у прошлости и садашњости (том III, стр. 386) пише:
„У
Црној Гори указују на неколико мјеста која својим називом напомињу
Мрњавчевиће од којих потиче Марко Краљевић. У Бјелопавлићима близу Орје
луке на обали ријеке Зете има мјесто Мрне, гдје се налазе трагови неkих
грађевина. У Загарчу, између два врха планине Гарча, такође се налази
мјесто које се назива Мрлан, гдје су Мрњавчевићи боравили, пошто су их
Турци истјерали из Скадра.“
Марко
Мрњавчевић био је дејуре српски краљ од 1371. до 1395, док је дефакто
владао само територијом у западној Македонији. Престони град у држави
краља Марка био је Прилеп. У српској народној епици, у којој му је
посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко.
Његов
отац, краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша V, чија је
владавина била обиљежена слабљењем царске власти и осамостаљивањем
обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад.
Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији.
Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула
укључивала је могућност да Марко наследи Уроша на српском престолу у
случају да Урош не буде имао мушких потомака.
У
Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили
Вукашина, а око два месеца касније умро је цар Урош. Марко је након тога
законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су
практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га
признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371.
ушао је у вазални однос према турском султану.
До
1377. значајне дијелове територије коју је наслиједио од Вукашина
разграбили су господари околних области. Краљ Марко је у стварности
постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим
подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог
Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376.
Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на
страни Турака.
Иако
је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током
турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне
епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама
других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног
јунака под именом Крали Марко. У приморским градовима – Котору,
Дубровнику, Сплиту, Трогиру, Шибенику, Задру и Хвару, пјевало се о Марку
вјековима. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних,
који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима.
„Портрет“ Марка Краљевића,
насликала Мина Караџић
насликала Мина Караџић