27. маја 1868. године рођен је
АЛЕКСА ШАНТИЋ
Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.
Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.
Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.
Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.
Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.
Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.
Послије 1912 и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.
Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.
Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).
-------------
Молитва Алексе Шантића за коју мало ко зна:
Ријечи које лијече, рађају наду
и опомињу на праштање
Прошло је више од вијека,
а ове ријечи и данас подсјећају
шта је у животу важно,
лијече патњу и улијевају наду...
Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. године
Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.
Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно).
Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.
Биста Алексе Шантића на Калемегдану, у Београду.
