Рођен
у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име
Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског
идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и
одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када
овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним
одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу
деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу.
Утрећи
час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас:
„Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније:
„ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху
пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус
распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео
побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно
је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав
крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском
против Агарјана, који удараху на Јерусалим.
Као
победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен
пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред
судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих
мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и
крсти и надеде му име Прокопије.
Једног
дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо
слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где
их Св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити
венац мученички.
Зато
се у чину венчања брачних помиње Св. Прокопије, поред боговенчаног цара
Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући
њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те
свих 13 буду погубљене. Када Св. Прокопије би изведен на губилиште он
диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и
удове, а нарочито за Цркву Свету, да узрасте и распростре се и да
Православље сија до скончања времена.
И
би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он
радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост.
Чесно пострада Св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем
бесмртне славе 8. јула 303 год.
Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.
– Кивот
светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и
функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То
је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили
Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља.
