Трагична судбина српског народа,
његове историјске
и културне баштине,
укључујући ту и споменике
у Босни и Херцеговини
његове историјске
и културне баштине,
укључујући ту и споменике
у Босни и Херцеговини
Како
која долази власт, она се према својој идеологији прво обрачунава са
историјском и културном баштином једног народа и затире све трагове
његовог вјековног постојања на тим подручјима. Прво страдају књиге,
библиотеке,
храмови и споменици ...
Нова власт тај народ сматра
за своје непријатеље...
храмови и споменици ...
Нова власт тај народ сматра
за своје непријатеље...
Изгубљени
у ратним и међуратним годинама, лебде разбацани фрагменти историје
наших предака о којој не знамо довољно, попут дијелова једне велике
слагалице у којој увијек недостаје неки дио.
Недостаје
данашњем Сарајеву доста тога, а не само српска имена улица већ и
споменици знаменитим Србима. Кроз причу о споменицима краљу Петру I,
сазнајемо да је траг о споменику симболично остао у имену првог
сарајевског трга који није добио име по ослобођењу у Другом свјетском
рату већ по Петру I Ослободиоцу.
У тексту који је пред вама су чланци и фотографије из штампе везане за тај период.
Споменици краљу Петру I подизани су широм БиХ
Након смрти краља Петра I Карађорђевића 1921. године, широм Kраљевине почеле су ницати његове бисте, спомен-плоче и споменици.
У Босни и Херцеговини међу првима су акцију започели Височаци 1921. године, а спомен-обиљежја постављена су у Мркоњић граду (1924), Фочи (1925), Травнику, Бугојну, Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну, Доњем Вакуфу (1927), сви су били дјела кипара Ивана Екерта.
Споменик Краљу Петру I Карађорђевићу у Фочи
Његов
колега Стаменко Ђурђевић урадио је споменик за Добрљин (1924), а Сретен
Стојановић за Невесиње (1928), и Босанску Kрупу (1929).
Споменици су такође ницали и у селима – крајишкој Ћорковачи, херцеговачкој Дубици, те Сјеверском у рогатичком срезу.
Тузлаци су, као и Височаци и Зеничани, сматрали примјеренијим да се споменик подигне у виду дома у коме ће се васпитати и издржавати ђаци. Јајце је такође подигло дом у част краља, док је Вишеград дуго кубурио са финансијама око довршења дома.
Сарајевски сребрени вијенац на краљевом гробу
Сарајлије су годинама након краљеве смрти организовали посјете делегација и ђачке екскурзије Опленцу, а на годишњице су полагани вијенци и паљене свијеће. Тако је остало забиљежено у Југословенској пошти из 1929. да је делегација Сарајева положила на Опленцу сребрени вијенац на гроб блаженопочившег краља Петра Великог Ослободиоца.
Тадашњи предсједник општине Сарајево Ибрахим Хаџиомеровић, подначелник Петар Јуришић, Тома Поповић и др Прењ, предсједник управног суда у Сарајеву положили су вијенац израђен од чистог сребра који је израдио Јово Трифковић, директор Обласне радионице за умјетне занате у Сарајеву. Вијенац је био постављен на кадифу уоквирену у златан оквир на коме је било исписано: Сарајево.
Иницијатива Јове Пешута и идеја о првом сарајевском тргу
Недуго
након смрти краља Петра I Ослободиоца, покренута je иницијатива за
подизање његовог споменика у Сарајеву. Иницијативу је на градској
сједници покренуо чувени сарајевски трговац Јово Пешут.
У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења у вези постигнућа договора за видни знак благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика.
Оно што је занимљиво треба напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.
Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.
У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења у вези постигнућа договора за видни знак благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика.
Оно што је занимљиво треба напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.
Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.
Споменик у Велешићима /дио Сарајева/
Вечерња пошта у свом издању од 12. новембра 1923. писала је о томе како је споменик краљу Петру откривен у „великој патриотској манифестацији у присуству преко10.000 људи“.
Двије деценије чекања
У коначно изабраној верзији споменика “на споменику је претстављен Kраљ Петар као краљ, са краљевским знацима: плаштом и круном и са скиптром подигнутом у руци према неослобођеним крајевима, куда симболички упућује ослободилачку војску”. У оваквом приказу владар ријечју и пером води борбу за слободу и уставност земље.
Овакав
приказ био је компромис. Да подизање споменика није ишло глатко доказ
су двије деценије чекања. Јавне расправе, састанци, формирање радних
одбора, усаглашавања, именовања стручних жирија, расписивање конкурса и
сакупљање новца за материјалне трошкове. У читав процес била је укључена
и јавност – општинске власти, стручњаци, друштва, појединци су износили
идеје, полемике су објављиване у штампи, током година доношени су
планови и одлуке, прихватани, мијењани или напуштани, у складу са
измјењеним политичким простором, снагом политичких арбитара или реакција
на државне интервенције.
Радном
одбору, формираном у октобру 1921. придружују се 1930. године
градоначелник Асимбег Мутевелић и његови замјеници Душан Јефтановић и
Иван Павичић.
Новац је скупљан са више страна, али највећи удио у финансијском покрићу имала је градска скупштина.
Идеја
о уређењу трга Ослободитеља са спомеником ишла је у својој реализацији
посве лаганом узлазном линијом, да би градоначелник Етхем Бичакчић маја
1937. одобрио додатна средства за завршење акције.
Пола године касније, Одбор је објавио конкурс за скицу споменика. Оцјењивачки суд су сачињавали: Иван Мештровић, његов замјеник Анто Алауповић, предсједник Напретка, Вељко Петровић, начелник умјетничког одјељња Министарства просвјете, његов замјеник Авдо Хасанбеговић, предсједник Гајрета, инж. Милош Скакић, предсједник Удружења инжињера и архитеката, његов замјеник инж. архитекта Душан Смиљанић, инж. Ђ. Божић, шеф Грађевинског одјељења Градске општине, његов замјеник инж. арх. Мато Бајлон, др Нико Андријашевић, бивши предсједник Удружења пријатеља умјетности, његов замјеник др Војислав Бесаровић, предсједник Просвјете, Етхем Бичакчић, начелник Градске општине, његов замјеник др Милош Љесковац, Танасије Иконић, предсједник Српско-православне црквене општине; његов замјеник Стево Прњатовић, потпредсједник СПЦО, Фехим Спахо, наиб муслиманске вјерске заједнице, његов замјеник Етхем Мулабдић, предсједник Узданице, Шћепан Грђић, предсједник Одбора за подизање споменика, његов замјеник др Јаков Kајон, предсједник Беневоленције.
Након
прегледа пристиглих 30 радова, изабрано је седам који су дошли у обзир
за три прве награде и два откупа. Прва награда, са 40.000 динара,
припала је Франу Kршинићу, кипару из Загреба, “који
је своје високе умјетничке способности и савјесност доказао многим
досадашњим својим радовима, као и израдом модела за овај споменик“.
Уговор
са Kршинићем потписан је 28. септембра 1938. и њим је дат рок од двије
године за постављање споменика, а у ту сврху је предвиђено два милиона
динара. Јуна 1939. стигли су за израду постамента огромни блокови
габро-гранита из Јабланице („од истог камена од кога је изграђен споменик незнаног јунака на Авали“,
али не црне, него сиве боје) и инсталиране су бараке са машинама за
резање камена и израђивање рељефа за споменик, које је радио вајар Иван
Лозица. На једној страни постамента налазили су се рељефи са мотивима Балкански рат, Голгота и Kапија слободе Kајамчалан, а са друге стране споменика рељефи „из предослободилачког живота“ и то Устанак („Петар Мркоњић међу усташама у планини Ћорковачи“), Заклетва на устав (послије избора за краља) и Kрунисање („са силуетом цркве у Жичи“).
Нацртом споменика је предвиђено да ће „од
врха постоља до врха круне износити пет и по метара, за читав метар
више него Јелачићев трг у Загребу и кнез Михаилов у Београду. Томе још
треба додати подигнуту руку са скиптром, што ће износити још један метар“.
Према
споменику је удешено и постоље. Читава висина постоља и споменика до
врха круне износиће тринаест метара. Ако се узме у обзир да су зграде
које окружују трг од седамнаест од двадесет метара висина, и да ће
споменик бити на средини трга, онда је јасно да ће се Kраљ Петар на
споменику видјети, са сваког мјеста трга и сусједних улица, на
хоризонту, изнад тих зграда, јер је висина споменика знатно већа од
половице висине свих тих зграда. Једино, кад се споменик погледа према
звонику цркве видјеће се изнад њега горњи дио звоника.
Сам споменик је, како штампа наводи, у мозаику историјских грађевина и споменика Сарајева требао бити „најљепше зрнце, управо алем камен“.
Сви
дијелови за споменик, коњаничку фигуру краља Петра I Великог
Ослободиоца били су 21. октобра 1940. допремљени у Сарајево и то одмах
на простор будућег трга, поред тих дана постављеног постоља, на које је
дизалицом у наредне двије седмице монтиран споменик, под надзором
Kршинића.
Свечано
откривање је планирано за 6. септембар 1941. године, симболично изабран
датум, дан пунољетства будућег краља Петра II, унука блаженопочившег
Петра Ослободиоца, када ће преузети краљевску власт у своје руке.
Због
политичке ситуације и рата који је бјеснио Европом, свечано откривање
је одгађано неколико пута. У том моменту још увијек несређен, трг је
рашчишћен заслугом градоначелника Мухамеда Златара. Тек средином
фебруара 1941. и споменик је добио простор да дише, али не задуго.
Њемачки орао умјесто српског краља
Са
новоформираном Независном Државом Хрватском и усташким режимом, у коме
је прошлост претходне државне заједнице била систематски брисана,
поступци новоформиране власти и њено званично насиље и над памћењем били
су темељити у уклањању свих њених трагова. Династички споменици су били
само дио те позамашне и брзе акције и на простору Босне и Херцеговине.
Маја 1941. Градска општина се обратила Франи Kршинићу, “који
је у своје вријеме израдио и поставио споменик краља Петра И, на тргу
пред Градском тржницом, с обзиром на умјетничку вриједност израђених
рељефа, да се прими демонтирања споменика, који ће се похранити у
Земаљском музеју у Сарајеву. На позив Градске опћине, академски кипар г.
Фране Kршинић пристао је да подузме радове на демонтирању споменика и
поставио увјете по којима ће тај посао извршити. Kако су увјети
прихватљиви, демонтирање споменика краља Петра И, који није дочекао ни
дуго припремано откриће, извршит ће се у скоро вријеме“.
На
мјесту споменика краљу Петру Kарађорђевићу био је постављен дрвени
њемачки споменик са препознатљивим знаком V (victory) и њемачким орлом
на врху.
Овај
споменик је запаљен и срушен 1945. године, тако да је и тај симбол
преурањене самоувјерености уклоњен са новим идеолошким поретком и
диригованим сјећањем.
Споменик
краљу Петру Kарађорђевићу већ је био изгубљен из сјећања, као дио
политике темељног и систематског заборава и нове културе, а самим тим
акција око његовог подизања, као израз колективне, урбане сензибилности и
такта, али је у називу трга остало – ослобођење.
