Други пишу ...
На
овој фотографији су британски војници.
Одушевљени, јер пред њих, на Солунском
фронту, излази чувени Србин. За кога
многи данашњи Срби нису ни чули. А
ми, ето, постасмо такви да више од 90%
данашњих потомака оних славних јунака
из Великог рата, не зна ко је тај Милош
Васић коме
Британци тако кличу.
Погледајте
само то одушевљење. И то неких странаца,
на територији која им и није нешто битна,
нити су их у кући, као клинце, учили о
њој, а ни о Србима.
Фотографија
је настала 25. децембра 1916. године по
старом календару. На православни Божић.
По новом то сад дође 7. јануар, јер све
остало почесмо да гледамо по новом,
пошто нам Бог и није нешто постао битан.
Тог Божића, по старом календару, скоро
две недеље пошто су Британци славили
рођење Христово по новом рачунању
времена, пред трупе Империје на Солунском
фронту изашао је Милош Васић.
Не
рачунајући српски, говорио је течно
седам језика. Али, нису они њему клицали
јер је знао савршено и енглески, и
немачки, и руски, и италијански, и
француски, и грчки, и бугарски.
Нити
зато што је добио 15 српских одликовања,
а ни што га је одликовало десет страних
држава. Ни што је био у Другом пешадијском
пуку „Књаз Михаило“ у српско-бугарском
рату 1885. (назван касније Гвоздени пук),
ни што је био министар војни почетком
20. века у три Владе. Ни што је био професор
Војне академије, ни што је био шеф
Унутрашњег одсека у Главном генералштабу,
ни што је међу његовим изумима и прва
српска ручна бомба са ударним упаљачем,
чувена „Васићка“, која је по свом
четвртастом облику подсећала на бочицу
парфема а била омиљена код наших војника.
Клицали
су му јер је био – човек нестварно
посвећен роду свом. На челу 3. армије
војске Краљевине Србије био је те 1916,
пре поменутог Божића, „Победник код
Острова и Горничева, освојилац Кајмакчалана
и Битоља“, командант код највећих
српских тријумфа на Солунском фронту
до његовог пробијања 1918. године.
А кад су већ Британци могли да му радосно кличу, ми можемо бар да кажемо „Лепо је знати да су и такви били наши преци“.
Генерал Милош Васић
Милош Васић, у своја два брака, није имао деце, али ако сећање на његова дела остане сачувано – онда му сви ми дођемо потомци. Врло је вероватно да би тиме био најзадовољнији.
Па, потомци… Да не брукамо више такве претке, него да прионемо на оно што је Васић увек радио: усавршавати себе, да би другима око нас било боље.
