Из славне српске православне прошлости ... Манастир Острог с божијим благословом уклапа се у одбрану српских православних светиња ... "НЕДАМО СВЕТИЊЕ"!

Други пишу ...

1927. године

Манастир Острог најосјетљивија тачка Црне Горе

Манастир Горњи Острог гдје почивају мошти Светога Василија Блаженог, је понос и гордост црногорског мистицизма. Јер овдје је и мистицизам гордост. Они се горде својом побожношћу, мјесто да су смирени њоме-горде се као џефердаром Мандушића Вука. За побожност потребна им је била огромна стрма стијена, која се уздиже са врха једног гребена, као равни зид, и уз коју се приљубио бијели манастир свечев. Има нешто поносито у овом манастиру. То није гнијездо орлово за одмор, то је гнијездо за полет, за царствено обузимање простора-оком, друмова-засједом. Тај манастир спријечио је покрете Турака, наносио им поразе и катастрофе.

Светиње на врхунцима. У њима је неко ослобођење од свега свјетског, неко небесно разведравање. Овде се, још више, осјећа земља, са свим њеним наборима и кланцима, просјецима куд корачају војске, долинама куд проламају себи пута плахи и стијешњени потоци. Овај је манастир један осјетљиви и грчевити чвор овога наборанога, усплахиренога горског предјела; он је најмоћнији живац у животу ових планина и шума, извора и понора.

Ту, драмски, спремљена је Богу засједа, ту моле бога, ту ходочасте, ту се годишње из свих крајева Црне Горе, Херцеговине, Босне и Далмације, скупе десетине хиљада хаџија, да цјеливају мошти свечеве. У шуми, доле, чекају по неколико дана да дођу на ред. Не разазнају се у гори, од дрвета, само долазе до манастира њихови смијешани крици и отегнут жагор. Манастир је некако поврх тих невидљивих звукова, који се ломе кроз грање да допру до њега мутни и покорни…

Манастир Острог је најосјетљивија тачка Црне Горе, славан са својих бојева и чудеса…Са баснословним инстиктом подигли су га Срби у Црној Гори у драмски најосјетљивијем нерву свог брдског завичаја. Ко је био у Острогу, схватио је одједном Црну Гору.

А кад се покуша то сазнање ставити у ријечи, онда се свака ријеч задихано откида, силовито отрже: она би да се испне у галопу ка орловскоме гнијезду које се скаменило изнад вртлога људског-као бијела поносита челенка, која кити цијелу мрку и плаху Црну Гору, што се стрмогљавује на све стране безданим урвинама и суморним шиљцима. Тако, закићена калпака, као старински косовски витез-Црна Гора излази пред Бога и пред људе, пркоси, горди се, ратује кроз историју и игра са судбином.