ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Некад
било. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану,
јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје
неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно
сахрањену Југославију. Носталгија је чудо, али су још чуднији неизљечиви
носталгичари.
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу.
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.
Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу.
Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!
Има
људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер
задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску
срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи
утјеху у једној реченици:
"Добро је, не пуца се и нема рата”!
Људи
памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан
данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима.
Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени.
Туга и неспокој убијају и оне живе који никада неће наћи смирај у својим
душама, јер не могу да пронађу своје најмилије. Само још инстикт и
људска нада осјећају да њихове душе лебде изнад нас живих.
Тешко
се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни
организам раскомадан у парампарчад и она се више никад не могу спојити у
некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни
јединства народа.
И
превише је страдалих, али је још увијек недовољно подигнтих споменика
најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Сам
Драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи, али неки нељуди у
властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива,
односно без јарбола плутају широким морским пространствима.
Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања.
И
тако, нестала је бивша и на силу склепана заједничка држава, али су
остали десетковани народи. Историја је неумољива и она биљежи да највише
страдања сопственог народа оплакују Срби.