У
време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу,
свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода
солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и
човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом
упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар
Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области,
посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.
Беше
то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара
Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и
спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе,
части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и
даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у
тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани
подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве
идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за
хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или
опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе
спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан
Васкрса.
Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје
заповести. Љубио је Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом
својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога
као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје
заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче
не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од
многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу
посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области
поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због
тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за
ближњега.
Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је
желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим
без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога
живота – само не без Животодавца.Таква пламена љубав у доба безбожних
царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све
своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га
да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека
цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних
ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов
намесник Димитрије заиста хришћанин.
Димитрије
дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви
младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог
војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и
да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т
ине.
који Светог великомученика
