Божидар Боки Милошевић - Да се не заборави!

31. децембра 1931. године у Прокупљу је рођен 

велики српски умјетник 

Божидар Боки Милошевић

- кларинетиста, солиста Београдске филхармоније, 

умјетнички руководилац Великог народног оркестра 

Радио-телевизије Београд

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА - Да се не заборави!

 30.12.1847. године,

умро је славни СРБИН

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА

 

Насловна страна књиге Историја Сербие (1837)

Пјесник Сима Милутиновић Сарајлија, 

био је заљубљен у Катарину Ивановић

- Катарина је била прва жена 

академски сликар у Србији.

Катарина је убрзо стекла статус 

савремене националне хероине.

 

Пјесник је томе највише допринио

својом пјесмом „Тројесестарство“

објављеном у Лајпцигу 1837. године,

посвећеној Катарини Ивановић

Заузврат Катарина Ивановић 
насликала је српског "Хомера"

СИМУ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈУ

 

Најмање знамо о нама самима, 

о нашим славним прецима, 

али зато знамо о многим 

свјетским вукојебинама.

Спектакл у финалу ватерполо Купа Србије ... Трофеј за Звезду!

Ватерполисти Црвене звезде освојили су Куп Србије пошто су у феноменалном финалу послије бољег извођења петераца побиједили Раднички из Крагујевца са 13:12 (8:8).

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: 

Мишовић, Танкосић, Касум 1, Марковић 1, Суботић, Милојевић, Вићковић 1, Басара 2, Вукићевић 2, Шулц 1, Стојановић, Тртовић, Алексић, Смиљевић.

Петерци: Вукићевић, Басара, Суботић, Шулц и Танкосић 

за Црвену звезду.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ - ХВАЉЕН, КУЂЕН, ОСПОРАВАН, АЛИ У ОВОЈ СРПСКОЈ ЕПОХИ НИКАДА ЗАОБИЛАЖЕН!

 29. децембра 1921. године рођен је

ДОБРИЦА ЋОСИЋ 

Био је српски писац, романсијер и есејиста,
политички и национални теоретичар, академик 

Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.

Умро је 18. маја 2014. године у Београду

 
Двојица славних српских књижевника

Нобеловац ИВО АНДРИЋ и ДОБРИЦА ЋОСИЋ

Његова светост патријарх ПАВЛЕ

и Добрица Ћосић

ФИЛИП ВИШЊИЋ - Да се не заборави!

Српски гуслар и народни пјесник

умро је 29. децембра 1835. године

ФИЛИП ВИШЊИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Филип Вишњић је један од најпознатијих српских гуслараи твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је с гуслама у рукама путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. 

По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. 

Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагнографски репертоар слијепих пјевача.

Спомен обиљежје у Горњој Трнови, 

на мјесту на коме је била родна кућа 
Филипа Вишњића

Споменик у Вишњићеву, општина Шид у Србији  

++++++++++++

 

СТЕВО ЖИГОН - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

28. децембра 2005. године

умро је српски глумац 

СТЕВО ЖИГОН

Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА 
у мени изазива посебан осјећај.

Жигон је у Другом свјетском рату био 

у злогласном фашистичком конц-логору Дахауу.

У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана 

у муслиманским злогласним логорима смрти.

Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима, 

а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).

ЈЕСЕЊИН - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

 

28. децембра 1925. године

умро је славни руски пјесник

ЈЕСЕЊИН

До свиданья, друг мой, до свиданья.

Милый мой, ты у меня в груди.

Предназначенное расставанье

Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.

++++++++

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ - СЛАВА МУ И МИЛОСТ!

Василије Острошки

Рођен је у Хумској земљи, 
данашњој Херцеговини, Република Српска. 

Тачније, родио се у селу Мркоњић /Требиње/, 

у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. 

Свети Василије Острошки 

(Стојан Јовановић) 

Митрополит Захумски и Источно-херцеговачки

Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. 

Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. 

Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. 

То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. 

Манастир Острог најзначајнији је центар 

верског ходочашћа на овим просторима 

- светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. 

Манастир је саборно место припадника православне, 

исламске и католичке вероисповијести. 

Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године 

испод Острошких греда.

Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. 

Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас. 

Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати… 

Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. 

Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.

Амин

За православне вјернике ... 27. децембра су МАТЕРИЦЕ!

 Свако живо биће родила је мајка

Срећан празник мајкама!

У другу недјељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана.

Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.

Споменик посвећен мајкама - Тиумен у Русији

Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.  

ђ

Да се никад не заборави ... Геноцид над српским народом у 20. вијеку почео је у Подрињу 1914. године ... Дио тих злочина је и аустроугарски логор у Добоју

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

О овом логору у Добоју страна историографија не зна ништа, а и српска историографија зна врло мало.

То је велики гријех, прије свих, српских историчара.

 

Аустроугарска је водила истребитељски, геноцидни рат против Срба на обје обале Дрине

Злочини које је починила у Подрињу, о којима није довољно писано, и злочини које је починила у логору у Добоју, скоро су у длаку исти као оно што су урадили Србима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914. године и скоро у длаку исти као оно што је урадила НДХ према Србима.

Данас је готово непозната логорашка историја српског народа у Првом свјетском рату.

Људи не знају да је у логору Маутхаузен /у Аустрији/ умрло 5.000 Срба у Првом свјетском рату. Маутхаузен и Терезин, у коме је био Гаврило Принцип, и који је био логор и у Првом и у Другом свјетском рату нису били једини логори. Хиљаде и хиљаде људи оставило је кости у Јиндринховицама у Чешкој, а логор у Араду /у Румунији/ био је посебно погубан за Србе из БиХ.

Аустроугарска власт починила је најстрашније злочине у настојању да истријеби српски народ.

О логору у Добоју данас се мало зна и готово да не постоје знамења која подсјећају на тај логор, а да готово ништа није написано у српској историографији, већ о томе пишу аустријски историчари.

Тако је аустријски историчар Антон Холцер пронашао фотографије објешених људи и џелате у униформама који се смију. Требало му је времена да утврди да су то Срби из Подриња и да су то вјешала, која су подизана од Требиња до Бијељине.

Само је неколико фотографија из Добоја које показују тамничаре у униформама са фесовима на главама, а утамничени су Срби. У Добоју су умирали и Срби из Црне Горе - Старе Херцеговине који су, такође, тамо довођени.

У аустроугарским логорима били српски ратни заробљеници, али да су они, као што је био логор у Добоју, били резервисани за цивиле, за Србе који су живјели у БиХ, данашњој Републици Српској, који су били сумњиви из најразличитијих разлога.

СПОМЕНИК ЗА СТРАДАЛЕ СРБЕ У ДОБОЈСКОМ ЛОГОРУ 1915-1917.

Недовољно се зна да је у Аустроугарској било заведено ванредно стање и војни суд је судио цивилима, тако да највећи дио кривице и одговорности за тај геноцид сноси војска Аустроугарске, која се обрушила на своје грађане, јер ти људи су формално били грађани Аустроугарске од анексије БиХ 1908. године.

Србе је у 1914. године погодио прави, најстрашнији погром, какав је у Првом свјетском рату погодио још само Русине са територије данашње Украјине.

У Добоју ће, због пандемије Ковида19, скромно бити обиљежено 105 година од доласка првог транспорта Срба у аустроугарски концентрациони логор у Добоју, у којем је од његовог оснивања 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године било интернирано 45.791 Срба.

Овај логор, у којем је страдало око 12.000 Срба, представља прво масовно стратиште људи у дотадашњој историји цивилизоване Европе.

Кроз логор је за годину и по дана прошло више од 45.000 људи, од којих око 17.000 жена и дјеце.

ДА И ТО РАЗЈАСНИМО ... Преузето из научне литературе ... ЈУЛИЈАНСКИ И ГРЕГОРИЈАНСКИ КАЛЕНДАР ... Неки правиославни народи су јуче, а неки ће 7. јануара идуће године прославити Божић

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

НАПОМЕНА:

Текст је настао из извора научне и вјерске литературе

ЈУЛИЈАНСКИ 

и ГРЕГОРИЈАНСКИ 

КАЛЕНДАР

Зашто поједини православни народи 

и наша Света црква славе Божић 

на почетку календарске године, 

а на крају Православне године 

/Православна Нова година почиње 14. јануара/ 

Зашто је календарска Нова година 

између два Божића двије хришћанске цркве. 

Зашто католици славе Божић 

на крају календарске године.

Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.

Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.

Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. 

Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.

Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.

Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).

Српска православна црква, која је била предлагач новог календара који је усвојен на конгресу 1923, и даље користи јулијански календар. 

Послије конгреса, СПЦ је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примјену била одложила. 

Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.

Православне цркве које су прешле на 

Миланковићев календар:

Цариградска патријаршија
Александријска православна црква

Румунска православна црква

Бугарска православна црква

Кипарска православна црква

Грчка православна црква

Православне цркве
које и даље користе јулијански календар: 

Антиохијска православна црква

Јерусалимска православна црква

Руска православна црква

Српска православна црква

Грузијска православна црква

Јапанска православна црквa

        

Неке православне цркве користе оба календара:

Пољска православна црква

Албанска православна црква

Православна црква чешких земаља и Словачке.

Занимљивости о Милутину Миланковићу:

Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.

* Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.

* Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на Марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.

* НАСА га је уврстила у десет највећих научника који су се бавили проучавањем Земље. 

* За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.

*Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.

* Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.
Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.

* Миланковић је најцитиранији је српски научник свих времена.