ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ
Рођен је 3. децембра 1844. године у Београду
Владан Ђорђевић је рођен 3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе, санитетски потпоручник, пореклом Србин, потицао је из северне Грчке. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина).
Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар. У мају 1867. године када се у Москви одржавала етнографска изложба и Свесловенски састанак (Други свесловенски конгрес), Уједињена омладина српска је за свог представника изабрала Владана Ђорђевића.[1] Из Москве је слао извештаје листовима "Застави" у Новом Саду и "Србији" у Београду. Из извештаја се види да је био одушевљен целокупном манифестацијом.
Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека.
Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник.
Војни је лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. И у српско-бугарском рату 1885/6. је начелник санитетске службе врховне команде.
Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892.
Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске.
Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин.
У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године.
Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот накадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Црвеног крста у Србији, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, писац безбројних романа...
Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана у Београду.
