Када
Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења,
Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка
ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак
свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води
објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о
којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна
Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио
чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао
Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду
голуба лебдио је над водом.
А када Јован Крститељ засвједочи и
рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета
(JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа
и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на
се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак
из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети
као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут
спасења.
Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.
Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.
.jpg)
