Дакле
славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајних правила,
ван вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су
скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам
других.
Видљиво
је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне
пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се
“оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три
најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава,
затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.
Јуче
смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9.
јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску –
то је највећи празник. Био је то 29 рођендан Републике Српске. А
рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења
су трајно уписани у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у
памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике
Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох - рођендан
свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА.
У
том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења
Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона
Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - добро је да
се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима. Суморна
је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће
живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба
подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног
комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву
одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат
и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих
многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме,
почевши од основне школе стално погрешно учили.
Од основне школе па надаље - учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!
Култ
наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као
цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради
злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и
побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник
Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на
вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних
времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да
сам био у великој заблуди.
Дакле,
духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а
поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз
цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек
постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и
срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције,
међусобног уважавања и мудрости.
Све
је то давно негдје записано. Али долазили су људи, тачније речено
нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и
својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима
одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да
кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу.
Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи.
Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских
прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих
дјела.
Питање
да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и
приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та
стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да
ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они
који су говорили да вјерују.
Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.
И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
Једноставно,
у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације
знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ.
То нимало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.
Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо.