Прођоше дани Божића и прославе 29. рођендана РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

 Љета Господњег, 10. јануара 2021

. 

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

У овом тексту нећу писати о свјетској теми број 1, разумљиво - пандемији корона вируса која убија народе широм свијета. Готово све свјетске телевизије као и новине почињу вијести са овом опаком пошасти. 

Нема те људске психе на коју фрустрирајуће не утичу свакодневне вијести о Ковиду19.

Ни наша судбина није ништа боља, али мора се даље, јер живот никога неће чекати. Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Ионако, свакодневно, на једвите јаде многи састављају крај с крајем. И без обзира на све, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је полазак на пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.

Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајних правила, ван вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других.

 Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.

Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 29 рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани  у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох - рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА.

У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.

Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе стално погрешно учили. 

Од основне школе па надаље - учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!

Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у великој заблуди.

Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.

Све је то давно негдје записано. Али долазили су људи, тачније речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.

Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.

Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.

И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ.

То нимало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.

Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо.