24. јануара. 1847. године
Радомир Путник био је српски војвода (маршал).
Предводио је војску у неким од најнеизвеснијих тренутака Србије - Балканским и Првом светском рату, а за његова дела чуо је и свет. Ипак, пред крај живота Србија се није одужила Радомиру Путнику. Напротив! Већ остарео и онемоћао, старац седе косе и браде, доживео је највеће понижење.
Први светски рат који ће се претворити у највеће страдање српског народа до тада, Радомир Путник дочекао је као начелник штаба Врховне команде. Већ стар и болестан, искусни војник командовао је српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију и, заједно са Степом Степановићем и Живојином Мишићем, био тај који је донео победе домовини у првим месецима рата – на Церу, Колубари, Дрини…
Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у тешким околностима, са ослабљеном, болесном и гладном војском, успео је да организује повлачење преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.
Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи. Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.
Због болести војвода Путник није могао да се креће, па је за њега направљена импровизована носиљка, коју су носила четири војника. Изнемогао и стар, Путник је стигао прво у Скадар, а затим је пребачен на Крф где је упућен на лечење.
Тамо је војвода почео да се опоравља и враћала му се снага. Ипак, патио је. Из његових белешки из тог доба види се да је био јако усамљен и да га нико није обилазио нити о ичему обавештавао. Мислио је да иза тога стоје неки дубљи разлози којих није био свестан.
Све му је постало много јасније кад му је у фебруару 1916. благајник доставио две непримљене плате. Тада је приметио да није добио додатак који му је припадао као начелнику врховне команде. Питао је благајника о чему се ради и тако тек од њега сазнао да је смењен још у децембру 1915!
Не би стари војвода замерио регенту Александру што је сменио болесног човека, али Путника је заболело што му то нико није јавио и што за смену сазнаје од благајника.
- Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам, све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли, и болеће ме до гроба - рекао је Путник након овог немилог догађаја, а забележио Саво Скоко у својој двотомној књизи “Војвода Радомир Путник”.
Што се "цеха" тиче, стари војвода вероватно је био у праву. У насталој атмосфери међусобног оптуживања за трагичан исход повлачења преко Албаније неко је морао бити проглашен кривим, а војвода Радомир Путник био је одличан кандидат.
Након ових немилих догађаја Путник је пребачен у Ницу на даље лечење где је убзро преминуо 17. маја 1917. године.
Сахрањен је на руском гробљу у Ници уз највеће почасти, а на пренос његових посмртних остатака у ослобођену отаџбину чекало се скоро десет година.
Његови
посмртни остаци су пренијети 6.
децембра 1926. године у Краљевину
СХС скоро десет година након
смрти.
Сахрањен
је 7. децембра на Новом гробљу уз све
државне и војне почасти.
Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје.
