Отргнуто од заборава ... СРПКИЊЕ и једна Британка јунакиње ... Ко је дозволио да ових шест српских и једна британска хероина падну у потпуни заборав ... Ове славне Српкиње оставиле су велики траг у историји Србије, али на прсте се могу избројати они који су уопште и чули за њих и они који било шта о њима знају

 

Приредио: Славко Јовичић Славуј

СРПСКА СРАМОТА

је учињена према хероинама.

У овом тексту поменуто је само њих седам, 
а има их још на десетине које су заборављене 

Милица Стојадиновић Српкиња

Девојка с Фрушке горе постала је једна од првих српских песникиња, а савременици су је називали "врдничком вилом".

Милица Стојадиновић Српкиња, коју су савременици називали „врдничком вилом“, једна је од првих наших песникиња. Рођена је у породици сеоског попа у  Буковцу на Фрушкој гори, највероватније 1830. године. Имала је четири брата и сестру. Њено школовање било је неуредно: похађала је прво српску, па немачку школу, „обершул“, у Петроварадину, где је научила немачки и словачки језик и музицирање на гитари. Касније ће сама научити италијански и француски.

Прва ратна дописница

Године 1848, док су у Војводини беснели сукоби Срба и Мађара, намеравала је да, по угледу на Јованку Орлеанку, с гитаром оде међу војнике да им пева јуначке песме, али ју је отац одвратио од тог наума. Доцније, у време турског бомбардовања 1862, долазила је у Београд и одатле слала извештаје Пештанском дневнику, као прва жена ратни дописник међу Србима.

Објавила је три збирке песама. Своју прву књигу штампала је 1850. године о свом трошку, прикупивши унапред претплату. Део тог новца намеравала је да поклони Високим Дечанима, али ју је Вук Караџић саветовао да га сачува за штампање друге књиге.

Попут већине песника тог доба, певала је о родољубљу, о јунаку Срба у Војводини Стевану Шупљикцу, о Душану и његовом царству, а доста песама посветила је Косову. За српску књижевност од њене поезије значајнији је дневник „У Фрушкој гори 1854“, штампан у три књиге.

Заљубљена у Љубу Ненадовића

Њен рад наилазио је на леп оджив у јавности. Приликом посета Београду, кнез Михаило и кнегиња Јулија позивали су је у двор. Његош је о њој говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Иван Мажуранић, прослављени аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Милица Стојадиновић је у два наврата боравила у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук се бринуо о њој: да јој нађе посао, обезбеди брату стипендију, проводаџисао је, путовао с њом... а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци, али и о његовој зимници. Има назнака да је отац српске писмености чак био заљубљен у њу.

Њена једина љубав, међутим, био је писац Љубомир Ненадовић, али до брака међу њима није дошло.

Након смрти родитеља, 1869. године објавила је последњу збирку песама. С пресељењем из Новог Сада у Београд њен књижевни рад престаје.

Потпуно заборављена и у крајњој беди, умрла је у Београду 1878. године, и ту сахрањена. Кости су јој 1905. године пренете у Пожаревац, где јој је живео брат, и ту похрањене у заједничкој гробници.

Драга Љочић

Млада Шапчанка, ћерка трговца, била је прва жена доктор медицине у Србији и четврта на европском континенту. Осим тога, прва је Српкиња с чином официра, носила је чин поручника санитетске службе. Прва је дама која је по удаји задржала девојачко презиме.

Драга Љочић је прва жена лекар у Србији и четврта жена у Европи која је стекла универзитетску диплому доктора медицине.

Жртва за отаџбину

Рођена 1855. године у Шапцу, у породици трговца који је, мимо тадашњих обичаја, поред два сина, решио да школује ћерку.

После основне школе Драга прелази у Београд, где је завршила Вишу женску школу, а затим се уписала на Велику школу, тадашњи универзитет. Ту је провела годину дана на природњачком одсеку, а 1872. године упутила се у Цирих на студије медицине.

Кад је 1876. године почео Први српско-турски рат, напушта факултет и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата она је прва Српкиња официр, с чином поручника санитетске службе Војске Кнежевине Србије. Враћа се у Цирих, где 1879. године завршава студије медицине, само петнаест година после прве жене на свету која је постала лекар, а у исто време кад је и Велика Британија добила прву жену лекара.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године: поред два рата с Турском, и у српско-бугарском, Првом и Другом балканском и Првом светском рату, кад је са српском војском прешла Албанију.

За време српско-бугарског рата 1885. године, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.

Задржала презиме

Али и поред свих заслуга у рату, у миру је наилазила само на одбијање и непризнавање, па је борба за равноправност с мушкарцима обележила њен живот. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, формирало је комисију од угледних имена српске медицине, која је Драгу испитала и теоретски и практично из готово целе медицине. Њихов извештај садржавао је одличну оцену о стручности кандидаткиње, али прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби - јер је жена.

Зато је отворила приватну ординацију, као „доктор медицине, бабичлука и очних болести“.Драга је и прва жена која је после удаје задржала девојачко презиме. Била је удата за радикалског првака Аранђела Рашу Милошевића, који је због учешћа у неуспелој Тимочкој буни, само осам дана пошто му се родила ћерка, био прво осуђен на смрт, а затим помилован и упућен у Београдску тврђаву на издржавање десетогодишње робије.

Била је један од оснивача Материнског удружења и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа. Умрла је 1925. године у Београду.

Јелисавета Начић

Ћерка имућног трговца из Београда постала је прва Српкиња архитекта и прва жена која је диплому стекла у Србији.

Јелисавета Начић рођена је у породици имућног трговца у Београду 1878. године. Њен отац Михаило С. Начић имао је поседе на падини испод данашњег хотела „Москва“ и куће и имања у Хиландарској улици, и жестоко се противио кад му се ћерка 1896. уписала на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената. Оцу је рекла да ће школовање платити својим девојачким миразом.

Препреке на путу

Са одличним успехом је дипломирала већ 1900, поставши прва Српкиња архитекта и прва жена која је факултетску диплому стекла у Србији - остале су студирале у иностранству. Као и Драги Љочић својевремено, нису јој дали да ради јер је услов за добијање државне службе био - одслужен војни рок! Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни, па се запослила у Министарству грађевина, на месту цртача. Тек 1902. године, кад је положила државни испит, прешла је на рад у Архитектонско-грађевински одсек Београдске општине, где је провела цео свој радни век.

Млада Јелисавета Начић ту је имала прилику да учествује у осмишљавању урбанистичких решења на Калемегдану и поверено јој је да сама креира чувено Мало степениште од зеленог камена, сачувано до данас на Калемегдану преко пута француске амбасаде, као и ограду Савског шеталишта, уништену у Првом светском рату.

По њеном пројекту је сазидана и школа код Саборне цркве која данас носи име „Краљ Петар Први“. Кад је 1906. завршено, ово здање представљало је један од најмодернијих школских објеката у Србији.

Радове на уређењу Теразија по њеном нацрту, које су после изградње хотела „Москва“ постале главни градски трг, прекинуо је Први светски рат.

Логор и венчање

Јелисавета Начић била је плодан архитекта, а њена каријера бележила је непрекидан успон. Учествовала је у реализацији урбанистичких пројеката за главни град, пројектовала је неке јавне зграде, од ње су наручивани пројекти за приватне куће, али и за цркве. На јавном конкурсу 1903. за изградњу цркве Светог Ðорђа у Тополи, као једина жена заузела је треће место. По њеним нацртима изграђена је црква у Штимљу на Косову и Метохији, посвећена Светом Архангелу Михајлу. У Првом светском рату Немци су је заточили у логору Нежидер у Мађарској, где је упознала свог будућег супруга, албанског песника и револуционара Луку Лукаија, с којим се након рата настанила у Дубровнику. Од изласка из логора 1918. па до смрти у Дубровнику 1955. није се бавила архитектуром.

Даница Марковић

Млада Чачанка постала је једна од најзначајнијих песникиња свог доба, али јој признање критичара није донело срећу у животу.

Даница Марковић рођена је у Чачку 1879. године, у породици сеоског учитеља, а само две године касније њени родитељи преселиће се у Београд. Будућа песникиња ту ће завршити Вишу женску школу и уписати се на студије филозофије на Великој школи. Уместо да дипломира, запослила се као учитељица - прво неколико година у Београду, затим у Реснику, па у неким другим мањим местима.

Песничке награде

Имала је 21 годину кад је у листу Звезда чувеног писца Јанка Веселиновића објавила прву песму. У наредним годинама песме јој штампају и други познати часописи, а 1904. Даница Марковић објављује своју прву збирку песама под насловом „Тренуци“.

Најпознатији књижевни судија тог доба, строги и непоткупљиви Јован Скерлић похвалио је њену збирку и отворио јој сва врата. За свој рад награђена је 1910. Орденом Светог Саве V реда, а 1929. наградом за најбоље књижевно дело објављено у претходној години коју додељује Српска краљевска академија. Али највеће признање доживела је 1911, кад су њене три песме увршћене у „Антологију новије српске лирике“, у којој је она заступљена као једина песникиња.

Тамновање у Прокупљу

Током Топличког устанка због залагања за „српску ствар”, од стране бугарских власти ухапшена и осуђена на смрт. Ослобођена је захваљујући залагању Црвеног крста, холандске краљицеВилхелмине и бугарског књижевника Ивана Базова.

Занимљивости

После Даничине смрти, њена ћерка Марица је сазнала да је Јован Јанковић, песникињина прва љубав, тестаментом тражио да га сахране поред ње, уз објашњење: „Кад у животу нисмо могли, нека бар будемо заједно у гробу”. Њему је она у младости посветила једну од својих најлепших песама, О, где сте ведри фебруарски дани.

Умрла је  у Београду 9. јуна 1932. године.

Леди Лејла Пеџет

Британка је први пут у Београд дошла 1910. и у балканским ратовима и Првом светском била уз Србе и по цену сопственог здравља.

Леди Лејла Пеџет рођена је 1881. године. У Београд је први пут дошла 1910, кад је њен муж сер Ралф био именован за британског посланика у Србији.

Британка – болничарка добровољац

По избијану Првог балканског рата 1912. године у Београду су отворене војне болнице, а леди Пеџет је била међу првим добровољним болничаркама. Превијала је рањенике, хранила их, рибала подове, износила крваве завоје... Поновило се то и у Другом балканском рату, после кога се са супругом, коме је у Београду 1913. престала служба, вратила у Лондон.

Кад је почео Први светски рат, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године леди Пеџет се с великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом, преко Солуна, обрела у Скопљу. Борећи се пожртвовано против тифуса у скопској војној болници, у марту 1915. године и сама је оболела од ове опаке болести, као једна од последњих жртава епидемије. Упућена је на опоравак у Швајцарску, а пред полазак се писмом, објављеним у Политици на првој страни листа, захвалила „целокупном српском народу, свима и свакоме, малима и великима пођеднако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности с којима су се опходили према мени за све време моје болести“. Одговорио јој је на исти начин врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић.

Леди Пеџет се вратила у Скопље већ у јулу 1915, и опет преузела управљање болницом. Ту су били измешани српски, аустроугарски и бугарски рањеници, а леди Пеџет је свима пружала пођеднаку пажњу. Кад је српска војска преко Албаније напустила земљу, она је остала уз рањенике и била заробљена. Четири месеца провела је под бугарском окупацијом, али су бугарске власти имале поштовања према њеној личности. Тек кад су рањеници напустили болницу, у фебруару 1916, преко Софије, Букурешта и Русије, вратила се у Енглеску.

Помоћ Црњанском

После Другог светског рата њено имање постало је средиште окупљања српских  политичких избеглица. Милош Црњански извесно време је са женом становао у њеном замку, а помогла му је и да добије енглеско држављанство. Захваљујући њеној новчаној помоћи, уређени су Српска црква и Српски клуб у Лондону, а у Цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.

Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић записао је да је „на Србе потрошила сву своју готовину, продала кућу у којој је одрасла и отуђила велелепни парк“.

Умрла је 1958. године.

Неколико дана пре него што је преминула, леди Лејла Пеџет је рекла: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!“

Драгиња Бабић

Једна од првих докторки била је уз српску војску све до Колубарске битке, кад се вратила у Ваљево, где је помагала болеснима док и сама није оболела од тифуса.

Једна од првих жена лекара у Србији, Драгиња Бабић рођена је 1887. у Ваљеву, у  породици тамошњег трговца и председника општине Јанка Бабића.

Проблем с гимназијом

Основну школу похађала је у Ваљеву. И она и родитељи хтели су да се даровита  девојка школује даље, али велики проблем за наставак вишег школовања било је гимназијско образовање. Оно је било услов за упис на факултет, а у Србији све до 1905. није постојала женска гимназија. Девојке су од 1879. могле да похађају мушке гимназије и приватно полажу матуру, али само по изричитом одобрењу, које се тешко добијало јер су директори гимназија нерадо примали девојке међу своје ђаке. Драгиња је школске године 1904/5. завршила осми разред у Трећој београдској гимназији, и наредне године уписала Медицински факултет Универзитета у Цириху. После две године прешла је у Берлин и у својој 24. години постала доктор медицине. Као одличној студенткињи, нудили су јој место на факултету, али се она вратила у Србију.

На почетку Првог балканског рата мобилисана је и као лекарски помоћник упућена у ваљевску Окружну болницу, а кад је положила државни испит, постављена је за лекара ваљевске општине. У оба балканска рата била је управник резервне болнице у овом граду.

На почетку Првог светског рата, кад су продрле аустроугарске трупе, повукла се са српском војском у Пирот на дужност управника резервне болнице.

Међутим, после Колубарске битке, одлучила је да се врати у родни град кад су сви бежали из њега и да помогне својим Ваљевцима.

Кад је у зиму 1914. године дошла у Ваљево, у том граду умирало је дневно на стотине људи: после велике Сувоборске и Колубарске битке почело је стратиште у болници. Тифус пегавац харао је Србијом.

Повратак у Ваљево

Поред великог броја становника који су умрли од пегавца, забележено је да је у Ваљеву умрло и око 3.000 војника, који су сахрањивани у масовне гробнице.

Драгиња је у то време радила непрестано, трчала с једног на друго место, покушавајући да пружи помоћ свим болесницима. Превелик терет за једну жену. Одлазила је у домове у којима су сви укућани били болесни од тифуса, ложила је ватру, хранила их, обилазила и по неколико пута дневно.

Једног дана поверила је колеги болничару да је нашла белу ваш у коси и да осећа да ће се разболети. После неколико дана није могла да устане из кревета. Умрла је у јануару 1915. године.

Војислав Суботић, познавалац историје Српског лекарског друштва, написао је да је Драгиња за собом повукла и свог оца Јована, „који је умро од туге за њом - не могући да је прежали, пресвисну и умре после три дана“.

Ксенија Атанасијевић

Докторка филозофије била је неконвенционална, па су је увек пратили трачеви - од веза са професорима до прича да је лезбејка.

Ксенија Атанасијевић је рођена 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице. Мајка јој је умрла на порођају, а отац кад је имала 12 година, па се о њој бринула маћеха, наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Дружила се с песником Растком Петровићем и његовом сестром, сликарком Надеждом. Студирала је филозофију на Београдском универзитету код славног Бранислава Петронијевића, који је тврдио да је Ксенија најталентованија студенткиња на факултету и неформално је прогласио својом наследницом.

Трачеви

Имала је 28 кад је докторирала на Београдском универзитету, као прва жена која је на њему стекла ту академску титулу.

Петронијевићев предлог да буде изабрана за доцента на Филозофском факултету наилази да одбијање неких старих професора, који не могу да замисле девојку на том положају. Њима се прикључује и жута штампа, која тврди да је професор Петронијевић „искористио младост и невиност своје 19 година млађе студенткиње Ксеније Атанасијевић“. А кад међу њима дође до захлађења односа, булеварски листови лансираће нови трач: млада докторка филозофије је лезбијка и у вези је са својом најбољом другарицом! Истина, за неке трач-наслове и сама је давала повод: Ксенија Атанасијевић упустила се у везу са ожењеним човеком, угледним београдским лекаром Миланом Марковићем. Он се после извесног времена развео од супруге и оженио професорком Анастасијевић, а њу је дуго пратила прича како је „развела доктора од супруге“. Пет година је провела на месту доцента, да би конзервативни кругови пет година доцније исконструисали разлог за њену смену.

Без грађанских права

Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право да се брани. Осам година безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад. Коначно она сама 1936. пише захтев за пензионисање.

У Београду за време Другог светског рата пише против национализма и брани Јевреје, па је Гестапо хапси. Хапсе је, после рата, и нове комунистичке власти, одузимају јој грађанска права и забрањују књиге.

Сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система, највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је до смрти остала у Београду.

Умрла је 1981. Њен гроб на београдском Новом гробљу је прекопан, а гробно место продато новим власницима.

НАПОМЕНА:

Тексту ћу дати наслов:

- СРПСКА СРАМОТА НЕМА ГРАНИЦА и зато

ПОКУШАВАМ ДА ОВУ БОЛНУ ИСТИНУ 

О СРПСКИМ ХЕРОИНАМА 

ОТРГНЕМ ОД ЗАБОРАВА.