СРЕЋАН ДАН ЖЕНА - Наставница и Дан жена

 Свим дамама срећан 8. Март - Дан жена

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ  

Данас се слави Дан жена. Требале су године и године да прођу, па да сазнам шта значи тај дан и зашто се уопште и слави. Мада сам и прије поласка у основну школу знао да тај дан требам нешто да купим и да поклоним мајци и старијој сестри која ме и научила шта је моја обавеза и како да честитам Дан жена. 

СВЕ ДОК БУДЕ ЖЕНА 

- БИЋЕ СВИЈЕТА И ПРАЗНИКА

А онда сам пошао у школу. Четири године учила ме иста учитељица и знам да смо нашој драгој учитељици сваког 8. марта нешто поклањали. Претходно смо врло брзо  прикупљали паре, јер од сваког ученика радио је барем отац. А сви у разреду су имали живе родитеље, хвала Богу. 

Елем, кад би прикупили новац цијели разред би одлазио у најближу и у најбољу продавницу. Ту би сви заједно бирали поклон за нашу учитељицу.

Прве године, дакле док смо ишли у први разред не знам шта смо купили учитељици. Заборавио сам. Знам да је свако од нас ученика доносио цвијеће од своје куће, јер није било цвјећара као данас на сваком ћошку. Цвијеће би углавном доносили у саксијама које су наше мајке чувале у кућама да се цвијеће не смрзне од зиме.

Друге године у другом разреду драгој учитељици опет смо купили неки поклон. Сви смо, онако колективно отишли да бирамо поклон. Чуј да бирамо? Нисмо имали појма шта да бирамо, а још мање шта да изаберемо. Трговци су нам углавном помагали. Купили смо  украсну вазну за цвијеће. Након куповине знам да нам је остало доста непотрошених пара. Остало нам је таман толико да смо могли отићи у сластичарну коју је држао неки Шиптар. Нисмо могли сви одједном да уђемо, па смо се подијелили по групама.  

У трећем разреду учитељицу смо обрадовали са златним прстеном, јер смо сакупили много више пара и могли смо да купимо вриједнији поклон. 

У четвртом разреду основне школе нашој учитељици смо купили златни ланчић.  Јер свакако на крају школске године од ње смо се и опростили.

У старијим разредима не знам како, а ни због чега, разредници су нам били мушкарци.  Нисмо се баш пуно ни трудили па да женама које су нам предавале друге предмете купујемо поклоне. 

У осмом разреду као и претходних година био сам предсједник Разредне заједнице и покренуо сам акцију да за Дан жена купимо поклон наставници музичког васпитања иако нам она није била разредни старјешина. Годину дана раније завршила је Педагошку академију и дошла је да предаје у нашу школу.

О мој боже.

И сад мислим да никада у животу нисам видио љепшу дјевојку-жену. Само оваквог каквог ме је Бог створио и могао сам да се врло брзо заљубим (!) у наставницу. 

Увијек сам био одличан ученик, али боље би било да су ме тада избацили из школе него што сам се заљубио у наставницу. 

Тада на прави начин нисам ни знао шта су емоције, а шта је љубав, као што нисам знао да су то повезане ствари.

Често сам послије наставе остајао и наравно кришом  пратио гдје се креће моја наставница, "моја љубав" у сновима. Једног несрећног дана сви моји снови и сва сањарења су се срушили као кула од карата. Своју прелијепу наставницу видио сам како загљена шета са момком. Мислио сам да ћу умријети од муке.

Прошло је доста година од тада. Завршио сам средњу школу. Ни сад не бих знао да објасним како, али срео сам своју бившу наставницу. Заправо, она ме са пар метара "прозвала" као некада у учионици - презименом. Стао сам као укопан, али тада сам имао много више самопоуздања у себи и био сам више него храбар, па сам наставницу позвао на кафу.

Сједили смо дуго, дуго и кад ми је рекла да се удала, па развела од оног "њеног" /ух како сам само мрзио тог човјека/ нисам знао шта да јој кажем. Али смогао сам снаге да јој испричам све моје патње из осмог разреда основне школе и да јој кажем да сам за њом био луд. 

Шта се све даље дешавало и није толико важно. Јер како сам одрастао тако сам постајао и паметнији, али никад довољно паметан да неке ствари схватим нити да их поредам онако по некој важности.