МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ ... Отргнуто од заборава ... Славни, али нажалост истовремено и давно заборављени Срби.

 ПРИРЕДИО: Славко Јовичић Славуј

МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ

Погинуо је извршавајући борбени задатак

20. марта 1913. године.

Био је обдарени летач и сјајна личност. Рођен у вријеме када је Србија ишла у корак са Европом, уздигао се до славе, сврстао међу првих хиљаду пилота ФАИ (Међународне  ваздухопловне федерације), за отаџбину дао је све. 

Михаило Петровић рођен је 14. јуна 1884. године у селу Влакча, срцу Шумадије и Србије.  У скромном, топлом породичном гнијезду, на падинама Рудника близу Тополе и Крагујевца, растао је српски Икар. 

Завршава основну школу, жедан знања одлази у свијет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, затим у Београд, а потом у Русију, ријешен да заврши техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила му је планове. Због болести морао је назад у родни крај. Вративши се у Србију, 1903. уписује и завршава Артиљеријско-подофицирску школу, као први у класи 1905. године. Наредник Петровић одлично је обављао војну службу у Нишу, Крагујевцу и Београду.

Био је стручан, одговоран, правичан и свестрана личност, образовао се, усавршавао, читао, сликао, писао пјесме. Припремио је и положио испит за официра. Интересовао се за разне области, посебно за авијацију. У то вријеме, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу своје аероплане и вјештину летења: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михајло је био одушевљен, схватио је да то његов животни сан и циљ, јер тражи храброст, знање, дисциплину, упорност, самоувјереност изузетне људске квалитете.  

Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михаило Петровић је изабран међу првих шест питомаца. Одлази у Француску маја 1912. године у пилотску школу Фарман, у градићу Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летење. Чувени француски пилот Броден пратећи прве Петровићеве летове, рекао је да ће "бити ас, јер је миран и презире смрт". Послије двадесетак дана обуке Михајло Петровић је извршио самосталан лет, први међу српским пилотима. То је побудило изузетну пажњу, па је дописник листа "Фигаро" из Париза, који је присуствовао том лету, написао репортажу о "неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта." Крајем јуна Петровић је испунио услове, тако да је 22. и 23. јула положио испит за дозволу пилота. 

Он је био први српски пилот са дипломом (ФАИ број 979), а то звање је добио мјесец дана прије осталих српских питомаца.

По повратку у земљу, почео је Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим пилотима укључен у ратне припреме. Први је у Србији, 10. децембра 1912. године летио на једном од набављених авиона. Јануара 1913. године летио је на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михајло је био упоран да га укроти. Стога је француски пилот Жил Ведрин у њему видио будућег “великог и славног авијатичара”. Са Приморским аеропланским одредом наредник Михаило Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра, гдје су вршени први ратни летови авиона.

Погинуо је извршавајући борбени задатак 20. марта 1913. године. Јак удар вјетра преврнуо је авион, а он је беспомоћан испао из летелице и пао близу летилишта. Висиномјер је показивао 1.234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. 

Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свијету. Сахрањен је код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. Послије Балканских ратова, априла 1914. године, његови земни остаци пренијети су на Цетиње. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године пренијет је у Београд и сахрањен у породичну гробницу, уз војне почасти. 

На Михајловој родној кући, у Влакчи, Ваздухопловни савез Србије поставио је 1953. године спомен-плочу, али није остварена идеја да се кућа претвори у спомен-музеј.

Залагањем Влакчана основано је Завичајно удружење Михаило Петровић, а 14. јуни је постао сеоска светковина. У Музеју ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, налази се богата меморијална збирка Михајла Петровића – 76 предмета: качкет, купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летио, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, пјесме које је писао, копије пилотских диплома, свједочанства, књиге, часописи и други предмети. 

Сјећање на Михајла Петровића вјечно живи, постао је легенда и инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим свијетом”. На годишњицу Михаилове погибије, и за авијатичарске празнике, окупљају се ваздухопловаци око Михајлове хумке на Новом гробљу у Београду.

И свако присјећање на њега намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства? 

Прије пар година у Београду је основан “Ваздухопловни фонд пилот Михаило Петровић” са циљем да се његов и допринос свих српских ваздухопловаца, нашем ваздухопловству обиљежи трајно и како доликује, и да му се у оквиру обиљежавања 100 година српске авијације подигне споменик.