Мислим нешто, а већ одавно и сам се питам, ма што ми све ово треба. Прво ми на ум падне и сам себи кажем, а ево речи ћу и овако - што ћу ја рецимо на фејсбуку. И донесем одлуку да угасим профил. Као и мого других ствари, та ме "одлука" не држи задуго. Тада се брзо пресаберем и сконтам - па шта ако и угасим профил. Само у минути појавиће се на хиљаде нових "твитераша" са тек отвореним и углавном анонимним профилима, а да ни ти нови уопште и не знају због чега им то треба.
И баш имам пуно дилема. Што да размишљам шта другима треба, кад ни сам не знам зашто све ово мени треба. Али, имам ја одговоре за све баш као и многи други. Почнем на широко, а некад и на кратко да думам и сам себи, кад већ не могу неком другом, кажем овако: Па, један сам од ријетких који је на друштвеним мрежама и све сам и пишем, уређујем објаве, мало их дотјерујем као нико други, јер сам видио мноштво и других профила и ниједан не личи на мој. А и како би кад ни два човјека не личе један на другог. Један би хтио једно, а онај други неће ни једно, а богами врло често неће ни друго.
Знам да има и оних који се на прсте могу набројати који имају своје праве, а не оне лажне профиле који су преплавили друштвене мреже. Лако је таквима, јер они најчешће ништа и не објављују осим лажних вијести и својих "научних" достигнућа. Понекад се и сам поистовјетим са њима, али знам богами често и да "ошинем" жестоко и то по свима, онако без пардона, наравно никад никога не вријеђајући и не користећи вулгарне изразе. Посебна сам ти ја нека "фела", али са бојом, јер се заиста трудим да никада не пређем пристојан укус. Такав сам и такав ми је и дискурс и немам куд назад.
Нисам више у годинама да мислим једно, а да радим друго или још горе да не радим ништа. Зато и имам два блога, а и на другим друштвеним мрежама - твитеру, фејсбуку и пинтересту сам. Ето, мало ми је и то ... "Ћоравој мачки" је увијек мало, ма шта да јој даш. Али, мени нико ништа не даје. Сам одлучујем о својој судбини иако и није увијек тако. Увијек ми је било мало простора и у кафани, а поготово ми је мало овдје, јер свашта бих имао да напишем, а још више и да кажем, мада сам убијеђен да је и ово превише, а неки би можда волили да је и мање. Али од мало се никад нико није окористио, па је онда боље да се са "пуно" и ја овако, наравно, својом вољом сам представам, некад у бољем свјетлу, а некад се и сам налазим у мраку.
Одлучио сам да ипак што дуже држим упаљено свјетло, јер ми је помрчине и преко главе. Престао бих са писањем, али чим погледам у екран одмах видим да ту фали још много текста и наставим да пишем.
И писаћу.
