Бриљантан студент, докторирала органску хемију у Женеви
Науку подредила супругу и синовима
Некада је звање доктора наука имало велику тежину и значај у односу на данашње вријеме када је стицање докторске титуле веома „појефтинило“ у сваком погледу. Знало се увијек, само не сада, да је постати доктор неке научне дисциплине подразумијевало много одрицања, рада, и вишак интелекта. Због тога су приче о некадашњим првим српским докторима наука у ово вријеме благотворне и опомињуће, посебно када су жене научници у питању. И те приче су врло ријетке данас, тек понеко име Српкиње, доктор наука помене се, или не помене. Било би неправедно не поменути Вукосаву Томић Марјановић, која је постала доктор хемије, на универзитету у Женеви.
У Женеви на наговор пријатељице, бриљантан студент
Вукосава Томић Марјановић рођена је 23. јануара 1887. у Београду.
Њена породица потиче из Ниша, најприје су се населили на Топчидеру, а када је у том крају почело зидање цркве и конака, преселили су се на Палилулу са солидним иметком. Вукосава је имала три сестре и брата, завршила је основну школу, а затим Високу женску школу, и како су касније причали њени потомци, није имала намјееру да се даље школује.
О Вукосави се данас мало зна, а највише података изнијела је њена снаха, Олга Томић, удата за Вукосавиног сина Жарка. Са Вукосавом је живјела један период живота и упознала боље ову Српкињу која је докторат наука из области органске хемије стекла 1913. у Женеви. Описујући своју свекрву за један београдски лист, Олга је рекла како је Вукосава по природи била затворена и можда због тога није жељела даље да се школује. Међутим, стицај околности промијенио је Вукосавина размишљања, јер је ускоро њена имућна пријатељица која се спремала за студије у Швајцарској, предложила и Вукосави да крене са њом. Вукосавини родитељи су убрзо преминули, те је она постајући пунољетна стекла дио насљедства, довољан да промијени нешто у животу. Продала је своју имовину, и добила десет хиљада динара у злату. То је била добра материјална основа и сигурност да може и она кренути пут Женеве на студије. Будући да је тада динар био јак и вриједан, Вукосава је сама могла финансирати своје школовање и да у Швајцарској пристојно живи. Тако је уредила да јој из Србије мјесечно стиже 20 динара и то јој је, како је касније причала својој снахи Олги, било сасвим довољно.
Докторска титула на органској хемији
У Женеви је Вукосава уписала студије хемије. Вукосава никада није причала много о томе зашто је одабрала баш докторат из органске хемије на женевском Природно-математичком факултету. Зна се само да је била бриљантан студент, и послије одбране доктората вратила се одмах у Београд. Брзо је почела да ради у државно- хемијској лабораторији, радила је све до почетка Првог рата 1914. године. Како је касније причала, а чланови њене породице свједочили, по избијању рата превагнуо је патриотизам, те је Вукосава справљала лијекове и превијала рањенике. Када се рат завршио, кратко вријеме је радила у Царинској лабораторији на Сави. Ту је упознала Душана Томића, првог инжињера технологије, професора Техничког факултета у Београду.
Науку подредила породици
За Душана се удала 1921. године и тада доноси одлуку која је многе изненадила. Иако веома заинтересована за науку, послије удаје никада више није радила, нити је тражила запослење, није га ни жељела. По сведочењу Олгином, овако је објаснила свој став и каснији положај у друштву: „Запосленој жени мало се плаћало, зато сам се и посветила домаћинству и само помагала свом мужу у раду....“ Вукосава се борила за мјесто жене у породици. У браку са Душаном Томићем Вукосава је имала два сина.
Њихова кућа је било мјесто састајања бројних чланова владе у томе вријеме, дипломата, професора, академика, али са почетком Другог свјетског рата, све се одједном промијенило. Њихову кућу су прво узели Нијемци, а послије рата комунисти. И никада им кућа у цјелини није била враћена. Нова комунистичка власт је професора Томића одвела у затвор, као и већину интелектуалаца и виђених људи тадашњег Београда. Циљ је био ликвидирати елиту Србије, обезглавити народ и лакше њиме манипулисати. Иако је на интервенцију једног Брозовог љекара, професор Томић био пуштен, од посљедица боравка у затвору, преминуо је 1947. године. Вукосава је послије смрти супруга обукла црнину, и није је никада скидала, и од тада се потпуно повукла из јавног живота. Свједоци њене велике туге били су синови који су иако сасвим млади, морали зарађивати за живот. Тиха каква је била цијели живот, Вукосава је тако и завршила.
Умрла је 25. јуна 1979. године од можданог удара.
Вукосавини Марјановићи
О Вукосави Томић Марјановић говорио је и др Петар Марјановић, њен рођак професор у пензији, а радио је на Факултету драмских умјетности у Београду:
"У нашој породици било је доста познатих личности, на пример легендарни фудбалер Моша Марјановић. Али, Вукосава је незаобилазна. Нисам је упознао, али знам да се доста о њој причало у фамилији. Заиста је био подвиг докторирати у то време, када је једна жена у питању, и то ван земље. Највећи део живота посветила је мужу и синовима, науку је оставила када је схватила да је потребнија породици. Ето, таква је била наша Вукосава", закључује њен рођак Петар.
