Уврштен у 100 најзнаменитијих
Цитат: Ниjе лак посао владици у Далмациjи и са такозваном православном интелигенциjом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Раjачића, Живковића и Мутибарића да бjеже из Далмациjе у друге епархиjе…
Почетак далматинске цркве бива 55. године, кад jе Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву; а завршуjе се први период историjе њене 313. године, кад jе издан био милански едикт, коjим jе проглашена хришћанска црква слободном у римскоj држави. Ово jе доба гоњења, и црква jе могла само кроз непрестану борбу са своjим гонитељима да себе одржи. И оно што бива за то вриjеме са хришћанима у осталим провинциjама простране римске царевине, бива исто и у Далмациjи.
Послиjе миланског едикта наступа свугдjе, па и у Далмациjи, мирно доба за хришћанску цркву. Као дио римског патриjархата, далматинска се црква налази под врховном jурисдикциjом римског патриjарха, и остаjе тако до 732. године, када прелази под jурисдикциjу цариградскога патриjарха. Том се годином завршуjе други период. За ово се вриjеме утврђуjе у Далмациjи хришћанска вjера и уређуjе се црква.
Кад jе далматинска црква прешла под власт цариградскога патриjарха, почиње мало времена послиjе жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмациjи између православља и латинизма, и то траjе све до петог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмациjе напушта православну вjеру и прима римокатоличку. Овиjем се завршуjе трећи период.
Чинодејствовао епископ Никодим Милаш
Послиjе поменутог спљетског сабора остаjу у Далмациjи само грчке колониjе у коjима се чува православна вjера и коjе су виjерне православноj цркви. Боре се те колониjе са латинизмом ради одржања вjере своjе, наjприjе саме, а послиjе заjедно са далматинским Србима. Сеобе српскога народа из Босне и Херцеговине у Далмациjу оживљаваjу сада православну цркву особито у далматинском континенту, а тиjем оживљуjе иста црква и у грчким колониjама далматинског приморjа. Завршуjе се оваj период, кад 1420. године далматинско приморjе долази под власт млетачке републике.
Преласком далматинског приморjа под власт млетачке републике престаjе заjеднички црквени живот између православног насељења у далматинском континенту и онога на далматинском приморjу, те се засебно таj живот развиjа, а без сталног jерархиjског уређења, док црква у далматинском континенту ниjе била подређена jурисдикциjи дабробосанског митрополита, а црква на приморjу jурисдикциjи филаделфиjског архиjепископа, коjи jе катедру своjу имао у Млецима. Овако траjе до 1699. године, кад услиjед карловачког мира прелази готово сва Далмациjа под власт млетачке републике, и тиjем се завршуjе пети период.
За вриjеме млетачке власти над свом Далмациjом православна jе далматинска црква правно се сматрала зависном од филаделфиjског млетачког архиjепископа. Тешко jе, може бити jош теже, него ли у трећем периоду, било ово вриjеме за православну далматинску цркву, jер се она морала непрестано борити за своj опстанак и бранити се од наjжешћих нападаjа од стране иновjераца. Падом млетачке републике 1797. године миjења се и стање православне цркве у Далмациjи, те наступа нови период у њеноj историjи.
Оваj нови, седми, период продужава се до 1849. године, кад jе царским патентом од 4. марта проглашена православна вjера равноправном свима осталим у аустриjскоj монархиjи законом признатим вjероисповjестима. Премда у непрестаноj самообрани од иновjераца, ипак се православна црква у Далмациjи за ово вриjеме снажи и утврђуjе.
