ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У новинама, углавном, наслов наговјештава и у наставку одређује садржај текста. Али, ево, направићу изниман случај и у овом тексту ни ријечи неће бити о 1. мају, Празнику рада.
Странке, странчарења и распамећивања.
На самом почетку или на крају, сасвим је свеједно, не вјерујем да било ко зна одговор на питање – колико има регистрованих политичких партија у Босни и Херцеговини? Исто питање се односи и на Србију.
Из овог питања слиједило би и низ додатних питања, али ако се не зна одговор на главно питање, онда како би се тек знали одговори на било шта друго. Не би никако и никада.
Много је странака, какви много, и превише их има, па чак и више од тога. Све те политичке странке траже своје мјесто под сунцем у политичкој баруштини каква је политичка сцена у Босни и Херцеговини. Ништа боља није ни у братској Србији. На ту политичку позорницу сви би да се попењу и да ако је икако могуће - за себе приграбе бар неку мрвицу политичког колача, јер без колача и богате трпезе нико ни бркове неће омастити. А управо је и циљ многих странака, односно њихових самозваних и такозваних лидера да бар своју родбину и по којег пријатеља приволе за своју политичку опцију и да онда жестоко крену у освајање власти.
На том путу жељно их очекују медији који су “програмски” опредијељени против актуелне власти. Те странке су углавном популистичке, што значи да им је циљ да “ударе” барем на један дио популације и да циљано у садејству са медијима који их обилато подржавају, крену у обрачун са политичарима и странкама које су на власти.
У медијаима се стално врте скоро те исти политичари, те господин овај, те господин онај, те ови, односно они, а онда онако, право ниоткуд, пуна елана ускочи и по која дама, јер забога треба се борити за равноправност полова, притом заборављајући и физику и природне науке које су егзактне и оне јасно указују да се различити полови привлаче.
Не бих сад и овдје и о самозваним и такозваним политичким аналитичарима опште праксе који стално дежурају на бранику одбране части и достојанства широких народних маса. Јер забога, ти аналитичари су месије и једини спас за катаклизмично стање које у највећој мјери својим небулозним "аналитичким анализама и наративима" управо они и производе. За сијање илузија и бацање магле не плаћа се порез нити се тражи било каква одговорност.
Сви се заклињу у демократију и у борбу за права обесправљених, а управо ти похлепници за влашћу су погазили сва права и достојанство обичних људи. Много је оних који у политици виде шансу за своју позицију, али не због тога што су паметнији од других или можда хуманији, већ што свјесно ударају на менталне склопове обичних људи, којима је свега преко главе и који гледају само да сачувају своје голе животе и да како тако у свакодневном преживљавању остану трезвени, мада су им препуне главе сваког и свакодневног јада и чемера.
Стварају се нове и неприродне колалиције опозиционих странака и њихови "лидери" кипте од разних обећања да ће народу сванути само ако они буду имали право да дежурају поред шалтера и да упале свјетло у мраку који су у неком ранијем периоду управо они и створили. Заборавност је општа одлика обичног човјека, јер он није енциклопедија, па да све запамти. Обични човјек, вечерас гледа ТВ дневник и запамти оно што је видио и чуо и то траје до пред спавање. Кад се ујутро пробуди одмах га бомбардују са неким новим вијестима, а у БиХ или у Србији, заправо ништа и није нити може бити нека вијест. То је у БиХ, као и у Србији свакодневно опште стање и духа и свијести напаћеног човјека, којег додатно слуђују антивладини медији који тако и опстају на коњуктурном тржишту у прикупљању и распршивању магле. То је стандард медијске сцене у БиХ, односно у Србији. Тако се покушавају окупити и објединити идеолошки истомишљеници, а заправо све је супротно.
Стално су свеприсутна разна политичка и страначка спорења чиме се у народу само подижу сталне тензије. У вечини случајева ради се о дијаметралним политичким опцијама, како тренутне позиције која је на власти, тако и оних опозиционара који не бирају средства у настојању да се домогну политичког трона и да тако засједну у фотеље.
Данас је постало профитабино глумити европејце и слуђивати сопствени народ и стално га држати у илузијама небеског народа који може да живи хиљадама година, па им садашње стање и није тако важно.
И сасвим на крају, да ли је могуће и замислити народ који у блатњавим ципелама (опанке смо давно изули) трчи маратон за Европом.
