УВОД:
Српске цивиле, нагомилане на обали, напале су усташе, убијале, мучиле, силовале жене и бацале у воду, а неки су, да би се спасили од усташког ножа, сами скакали у ледену Дрину. Према изјавама свједока, један број људи од убијања су спасили Нијемци и недићевци.
2018. године у септембру у Старом Броду је освештан Спомен-музеј старобродским жртвама у оквиру обиљежавања 77 година од страдања више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије.
Постављено је 27 скулптура са 39 ликова, које симболизују збијег и улазак српских мајки са дјецом у наручју у набујалу Дрину.
У Старом Броду, код Вишеграда, данас је обиљежено 79 година од масовног покоља више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије, који су починиле усташе Јуре Францетића.
Обиљежавању је присуствовао мањи број учесника због епидемиолошке ситуације узроковане вирусом корона.
Након парастоса положено је цвијеће на спомен-обиљежје.
Страдање
Срба у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда 1942. године једно од
највећих и најсвирепијих које је доживио српски народ у Другом свјетском
рату.
Око
10.000 усташа које је предводио Јуре Францетић и муслиманска милиција
којом је командовао Мехмед Хаџиефендић су са сарајевско-романијског
платоа напали голорук народ, све што су стизали су убијали, а њихову
имовину су пљачкали и палили. Збјегови су дошли до Дрине, до Вишеграда
гдје су своје животе у хладним таласима Дрине и завршили.
Усташке
јединице, предвођене Јуром Францетићем, покренуле су у прољеће 1942.
године офанзиву са намјером да протјерају и побију српско становништво
из источног дијела БиХ да би оствариле свој циљ - границу Независне
Државе Хрватске на Дрини.
Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избјеглица.
Прелаз
у Србију у Вишеграду су блокирали Италијани, па је један број људи
кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен
нападима усташа и муслиманске "Ханџар дивизије".
Покољ
у Старом Броду и Милошевићима догодио се у прољеће 1942. године,
углавном на обали ријеке Дрине, у мјестима Стари Брод и Милошевићи,
данашњој општини Вишеград.
Усташе
су у том покољу убиле више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво
цивила. Један број људи утопио се у Дрини бјежећи од усташа.
Најмасовније убијање људи извршено је 22. марта 1942, али су убијања
трајала до почетка маја те године.
Српски цивили су углавном били из збјегова са подручја Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.
Обиљежавању је присуствовао мањи број учесника због епидемиолошке ситуације узроковане вирусом корона.
Након парастоса положено је цвијеће на спомен-обиљежје.
Страдање Срба у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда 1942. године једно од највећих и најсвирепијих које је доживио српски народ у Другом свјетском рату.
Око 10.000 усташа које је предводио Јуре Францетић и муслиманска милиција којом је командовао Мехмед Хаџиефендић су са сарајевско-романијског платоа напали голорук народ, све што су стизали су убијали, а њихову имовину су пљачкали и палили. Збјегови су дошли до Дрине, до Вишеграда гдје су своје животе у хладним таласима Дрине и завршили.
Усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем, покренуле су у прољеће 1942. године офанзиву са намјером да протјерају и побију српско становништво из источног дијела БиХ да би оствариле свој циљ - границу Независне Државе Хрватске на Дрини.
Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избјеглица.
Прелаз у Србију у Вишеграду су блокирали Италијани, па је један број људи кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске "Ханџар дивизије".
Покољ у Старом Броду и Милошевићима догодио се у прољеће 1942. године, углавном на обали ријеке Дрине, у мјестима Стари Брод и Милошевићи, данашњој општини Вишеград.
Усташе су у том покољу убиле више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Један број људи утопио се у Дрини бјежећи од усташа. Најмасовније убијање људи извршено је 22. марта 1942, али су убијања трајала до почетка маја те године.
Српски цивили су углавном били из збјегова са подручја Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.