понедељак, 10. мај 2021.

ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ ... Ленка, храбра ратница са Таре

 Други пишу ...

Ленка Пјевић Рабасовић, хероина Првог светског рата, прикључила се чети којом је командовао њен брат Цвијо, док су све њене заробили и мучили. Рањена је 1918.године, али је брзо опет опасала пушку и војевала до ослобођења

Ленка Пјевић Рабасовић

Девојка из села Биоска, на обронцима Таре, сањала је само једно - венчаницу. Сан јој се и остварио, али тек пошто се, како је говорила, прво венчала са пушком. Ленка Пјевић Рабасовић је најпре постала ратница, па тек онда супруга и мајка.

"Мој девојачки сан о срећи, прекинули су ратови. Најпре два Балканска, па онда онај велики, светски. Они су из основа, и у најлепшим годинама, пред удају, променили мој живот и бацили ме у највећа искушења и патње. Девојачку спрему, све што сам годинама везла и плела, чувајући узгред овце на пашњацима Биоске, спаковала сам у сандуке", причала је лепа Ленка.

Њен дом је постала земуница. Изабрала је шуму и пушку, јер у Великом рату није желела да се преда непријатељима. Није могла да гледа како муче народ, убијају га, пљачкају. Нешто се побунило у њој. Придружила се чети којом је командовао њен брат Цвијо Пјевић. Иако је 1915. године демобилисан, јер је на Рајцу тешко рањен, поново је узео пушку и организовао четничку дружину на Тари, како би од окупатора бранио своје и околна села. Због њега је и Ленка доспела на "потерницу", па је уместо кукавичке предаје, уз благослов оца Јеврема, обукла униформу и опасала пушку. Била је чврсто решена у одлуци да се успротиви том зулуму и одбрани нејаке. Запамтиће они Ленку, говорила је.

"Бежи, дете моје, куд знаш. Не иди у њихове руке. Мене нека муче, а ти се не дај. Здрава си и млада, бежи у шуму. Иди Цвију. Боље да погинете, него да паднете душманину у руке", говорио је Ленкин отац.

И отишла је. Пољубила је оца, окренула се још једном да види своје село, питајући се колико ће га дуго још гледати. "Можда ће ме Швабе ухватити и обесити, као толике друге. А можда ћу и у некој борби погинути. Борби? Па ја никад пушку нисам опалила, не знам ни како се њом рукује".

Али убрзо је Ленка запуцала на непријатеље. Када јој је у једном нападу брат дао пушку у руке, није имала времена ни да размишља, већ је само повукла ороз. Цвијо ју је зачуђено гледао, рекавши јој да је рођена за војника и да је сигуран да ће моћи да га освети, ако га убију. И убили су га, августа 1917. године на Тари. Ленка тада није ни сузу пустила, знајући да би је брат због тога прекорео. "Јунак, а плаче. Једина мисао ми је била: бомба! А Шваба наваљује. Чекам да се приближи, па бацам бомбе".

Иако је била скрхана од бола, желела је да га, како ју је заветовао, освети бомбама и пушком. И њега и свој измучени народ. Отац јој је био у логору, о осталој браћи ништа није знала, сестре су јој такође биле заробљене.

"Била сам као вук. Тако сам се дању и кретала - вучки. А ноћу, преко пропланака и кроз насеља, поред преплашених сељана - хајдучки. Нисам била сама. Било нас је у почетку десетак, да би се касније дружина повећала на тридесет. Довољно да се непријатељу зада мука". Иако је с времена на време имала превирања зашто, ако је већ одлучила да ратује, није отишла на фронт као Милунка Савић, знала је да и својим четовањем помаже Србији. Стизала је на све стране, прерушавала се када је требало, распитивала о напредовању српске војске, преносила важна писма...

Стигла је и до Љубице Чакаревић, учитељице и ратнице која се пробила до Солунског фронта. Она се дивила њеној храбрости, говорећи да ће се о јуначким делима једног дана уз гусле причати.

Једне ноћи 1918. године, када је њена чета упала у заседу, Ленка је осетила оштар бол изнад колена. Ранили су је. Пријатељ и саборац јој је превио рану и помогао да се пребаци у заклон, а онда је стигао још један метак, који јој је откинуо само дугме капута... Па још један, који је, срећом, полетео ка капи и скинуо је. Два месеца није могла да се помери из пећине у коју су је сакрили, а онда је опет кренула - у борбу. Била је узбуђена када је срела сељаке који су се враћали из Ужица и рекли јој да се непријатељи повлаче. Плакала је као дете, мислећи на мир. Када се рат завршио, а народ се радовао, Ленка је схватила да није срећна, јер је изгубила оца и браћу Цвија и Владислава, док су јој друга два брата Божо и Нешо тешко рањена.

- Требало је обновити разрушено огњиште, привићи се на миран живот, заборавити све оне невоље које су ме пратиле - присећала се Ленка.

Две године пошто је одложила пушку, удала се у Мачванском Прњавору за Малишу Рабасовића и добили су седморо деце, а потом 14 унука и десет праунука. Сан јој се остварио. Пронашла је срећу.

НЕПРИЈАТЕЉИМА ПОКЛОНИЛА ЖИВОТ И СЛОБОДУ

Када је у једном окршају Ленкина чета заробила непријатеље, на њој је било да им пресуди.

    "Стојим и молим се: Боже, помози ми да будем праведна. Не дозволи да пресуди мржња. Да не подлегнем жељи за осветом. Да победи правда. А шта је сада правичност? Шта је правда? Пустити убице свога народа! Оне који пљачкају и убијају! Који вешају људе! Зар нисам од њиховог зулума побегла у шуму? Како су мучили мога оца Јеврема! Они су отерали нашу војску далеко од отаџбине. Показују храброст на деци и старцима. Побити их, побити” - испричала је Ленка искрено шта јој је пролазило кроз главу.

И дуго се двоумила... Али, на крају их је ослободила, поклонила им живот рекавши да поруче својим официрима да се губе из Србије.