ВИДОВДАН ... Свети цар ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ

 СВЕТИ ЦАР ЛАЗАР

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено.

Лазарева клетва

Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 28. јуна 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар.

 Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. 

Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,

а небеско увек и довека".

+++++++++++++++

КНЕЗ ЛАЗАР ДОМИНИРА ГРАДОМ КРУШЕВЦЕМ

Некадашњу престоницу Србије подигао је пре 645 година кнез Лазар. Крушевац се први пут помиње 1387. године у повељи којом кнез Лазар потврђује трговачке привилегије Дубровчанима. 

Крушевац је био престоница вазалне Србије после Косовског боја, све док Лазарев син деспот Стефан није преселио престоницу у Београд. 

Због тога је потпуно јасно што ће вас сваки Крушевљанин најпре одвести у археолошки парк Лазарев град, у којем доминира споменик кнезу Лазару и Црква Лазарица. 

У самом центру града налази се споменик косовским јунацима, који је направио вајар Ђорђе Јовановић. Он је за тај споменик на светској изложби у Паризу награђен златном медаљом I реда.

++++++++++++++

У сјеверном дијелу Косовске Митровице 

26. јуна 2016. године постављен је споменик 

кнезу Лазару Хребељановићу.

 Кнез Лазар Хребељановић након распада српског царства владао је областима са обје стране ријеке Мораве, односно највећим дијелом данашње Шумадије. Средиште његове државе био је град Крушевац.

У борби за моћ и обједињавање што више српских земаља у једну цјелину кнез Лазар је водио борбе са другим српским великашима. Након Маричке битке у којој је српска војска под вођством Мрњавчевића безуспјешно покушала да сузбије Турке, Лазар је загосподарио великим рударским центром Новим Брдом. Са баном Твртком Котроманићем ратовао је против још једног моћног српског великаша, Николе Алтомановића, којега су заједничким снагама побједили. Након тога Лазару су припале области данашње западне Србије (Рудник, Ужице и области око ријеке Западне Мораве), док је бан Твртко уз одређена територијална ширења, од којих је назначајнија област око манастира Милешеве, крунисан у истом манастиру и за краља Срба.

Тако су краљ Твртко I Котроманић и кнез Лазар Хребељановић подјелили између себе највећи дио српских земаља, и обојица су претендовала да носе титулу владара свих Срба. Твртко I у својој титули на првом мјесту истицао је да је „краљ Србљем“, а кнез Лазар у својој титули истицао је, да је „Господин все Србљем“, иако ни један ни други нису обједињавали све српске просторе.

Ипак, однос између ове двојице најмоћнијих српских владара из друге половине XIV вијека био је коректан. Тако, када је турска војска напала Србе на Косову пољу на Видовдан 1389. године, краљ Стефан Котроманић прекинуо је започето освајање приморских градова у Далмацији и послао је одред војске под командом Влатка Вуковића Косаче у помоћ кнезу Лазару и другим српским вођама окупљеним на Косову пољу.

Тако су и Срби из Босне и Хума (Херцеговине) узели учешћа у борби против заједничког непријатеља. Срби из Босне и Хума су и прије Косова имали окршај са Турцима, поразивши их код Билеће 1388. године. Тврткову војску и тада је предводио Влатко Вуковић Косача.

Кнез Лазар је у Косовском боју погинуо, заједно са великим дијелом српске војске, али је његов отпор иако погубан по њега самог, ипак успорио напредовање Турака на Балкану. 

Српска православна црква прогласила је кнеза Лазара мучеником и светитељем. У народној свијести  Косовски бој  и жртвовање кнеза Лазара и његове војске, оставило је неизбрисив траг у српском националном коду, а њихов херојски примјер слиједиле су генерације Срба у тешким историјским тренуцима по српски народ.