НАПОМЕНА:
ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ,
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ
- НИСИ НАУЧИЛА!
/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/
---------------------------
Из СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО
И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ,
ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ ЉУДСКИХ СУДБИНА!
Славни командант одбране Београда
Драгутин П. Гавриловић
умро је 19. јула 1945. године у Београду
У
Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант
батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен,
први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра
1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:
– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Овај
говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како
је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
------------------------------------------
Драгутин
П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом
разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.
Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.
У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.
У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.
Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.
Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.
Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.
Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима.
Одликован
је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла,
Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом
Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.
Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.
Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.
И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!
Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
----------------------------------------
Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.
Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).
На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).
На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
Умро је 19. јула 1945. године.
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.
Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду
Оно
што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица
Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским
браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да
украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где
је Гавриловић одржао свој легендарни говор.
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.
Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.
