Невесињска пушка, или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.
9.
јула 1875. године улазе у сукоб са наоружаним сељацима Јована Гутића на
брду Градац сјеверно од села Крекова. Овај сукоб је постао познат под
именом Невесињска пушка и означио је тако почетак општег устанка у
читавој Херцеговини. Испрва невесињски а потом билећки и столачки крај
су захваћени, а у августу гатачки крај и пригранични појас ка Црној
Гори..
Устанике
су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина
Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка
тзв. Велике источне кризе.
Посљедица
устанка и ратова који су вођени против Османске империје био
је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле
независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на
30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу
Османске империје.
У
устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим
Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб
Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.
