ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју
као Пребиловци у Херцеговини.
Свети мученици пребиловачки
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у току редовног засиједања спровео је потребан поступак у вези одлуке о канонизацији Светих пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика, коју је одлуку једногласно усвојио на прошлогодишњем заседању.
Свети пребиловачки и други новомученици се се просављају 6. августа како је и уписано у црквени календар од 2016. године.
Прије 80. година, 6. августа 1941. године, локалне усташе су у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца (по документима њих око 600).
Мошти пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика извађене су из 13 јама и више других стратишта.
У јуну 1992. године од стране хрватских усташа уништене су експлозивом у крипти спомен цркве која се градила у Пребиловцима.
Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села.
Догодило се то 6. августа 1941. године.
У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника.
У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји.
Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …
Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање.
На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.
Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.
Јесмо ли зарад сулуде кованице злочинца Јосипа Броза и измишљеног тзв. братства и јединства смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.
И дан данас многе јаме у којима се налазе посмртни остаци злочиначки и звјерски ликвидираних Срба нису одбетониране. Зато нам се српско страдање поновило и деведесетих година прошлог вијека.
Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у "пасиште дивљих свиња".
Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског рата били су осуђени на смрт од стране усташких, односно клерикално-франковачких структура у окружењу.
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској.
Зато је хрватска великодржавна политика из 1941. настављена 1992. године. Свезаним заставама заједно са муслиманима Хрвати су успјели да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало.
Хрватско-муслиманским погромом на тим просторима на којима су вијековима живјели и постојали Срби - угашена су српска огњишта и тако су затрти сви трагови српског постојања.
