ЈЕЛЕНА ДИМИТРИЈЕВИЋ
Песникиња, путописац, болничарка, говорила је чак седам језика, а прву збирку поезије "Песме" објавила је 1894. године у Нишу.
ЖЕНА која је крајем 19. века и почетком 20. говорила седам језика, писала песме, стварала севдахе, неговала рањенике у ратовима, борила се за права дама, истраживала затворени свет харема..., данас је стављена "ад акта" и заборављена. Време полако исправља ту грешку, па је слој прашине на имену Јелене Димитријевић све тањи. У томе је у великој мери заслужна ауторка Биљана Дојчиновић, која је приредила њену биографију.
Ова велика дама је рођена 27. марта 1862. године у Крушевцу. Била је ћерка трговца Николе Миљковића и Стаменке, наследнице кнеза Милојка из Алексинца. Када је имала десет година, преселила се код полубрата Николе Петровића у Алексинац. Тамо и тада је кренула њена "опсесија" књигама и страним језицима. Мало јој је било што је била одлична ученица, ништа није могло да утоли њену глад за знањем. Желела је да сазна више, неретко је кришом читала књиге које су превазилазиле њен узраст. Све се променило 1881. године, када се удала за потпоручника Јована Димитријевића и преселила у Ниш. Његов дом је био попут библиотеке, ризница најразноврсније литературе, што је Јелени помогло да се додатно образује и прошири видике. А, није то више морала да чини кришом. Убрзо је постала најмлађа чланица нишке Подружбине Женског друштва, а знању француског и енглеског језика је додала и успешно савладавање руског, италијанског, грчког и турског.
Јелена је озбиљно писала о љубави, женама, севдаху. У Нишу је 1894. објавила прву збирку поезије "Песме", а наредне године излази критика њених стихова у угледном часопису "Босанска вила", када је била запажена. Рано је схватила да припаднице њеног пола немају право на много тога, па ни на достојанство. И највише јој је сметало што на то пристају, ћуте и трпе. Конзервативно, доминантно размишљање их је сместило на друштвену маргину, одузело им и помисао да би могле да промене место. Јелена то није хтела да прихвати. Постала је велики борац за женска права, покушавала да освести даме да буду самосталне и образоване, да раде.
БИЛА је једна од првих жена путописаца у свету, које су направиле круг око планете и то забележиле. У књизи "Седам мора и три океана" је описала како је изгледало њено путовање лађом од Ђенове до Александрије, а потом Каира, Долине краљева, одлазак у Јерусалим, освајање Јордана, Витлејема, Дамаска и Бејрута. Оставила је иза себе и "Писма из Индије", "Писма из Мисира", "Нови свет - у Америци годину дана". Многа њена дела су преведена на чешки, немачки и руски језик.
Знатижеља ју је усмерила ка турском језику, подучавао је муфтија Ибрахим ефендија. То је препознала као шансу да упозна орјенталне обичаје који су је брзо заинтересовали. Убрзо се зближила и са муслиманскама и отворила строго чувана врата харема. Тада је било невероватно да једна Српкиња успе у томе... Почела је да истражује свет, путовала у Скопље, Солун и Цариград. Угледне муслиманске породице су је срдачно угошћавале, верујући у њене честите намере. И она то никада није злоупотребила. Све што је сазнала записала је у "Писмима из Ниша о харемима", у свом роману "Нове", у "Писмима из Солуна" и свим другим путописима које је правила широм света.
Балкански ратови су је затекли у Београду, у којем је дуже време живела са супругом и радила. Док је муж био на фронту, она је неговала рањенике. Први светски рат је, стицајем околности дочекала у Немачкој, а у њему је остала удовица. Када је потписано примирије, Јелена је кренула пут Француске, Шпаније, Енглеске, Америке, Сирије, Либана... У путопису "Седам мора и три океана" писала је о сусрету са познатом египатском феминисткињом Ходом Ханем Шарауи Пашом. Била је поносна и због посете индијској феминисткињи Тате, после које се упознала са великим песником Рабиндранатом Тагором. Потом је освајила Јапан, Кину и Цејлон. Цео свет јој је на длану.
Велике су биле њене заслуге у раду "Кола српских сестара", чија је добротворка била, као и једна од иницијаторки покретања календара Вардар. И ту је видела шансу да осоколи наше жене и отргне их од традиционалних окова.
Била је блиска пријатељица књижевника Феликса Каница, мада су многи сумњали да се иза тога крије велика љубав, али Јелена се после Јованове смрти никада није удала.
Умрла је 22. априла 1945. године у Београду. Остала је непознаница због чега је сахрањена два сата раније него што је заказано, тако да је последњи опроштај протекао у потпуној тишини.
