22. августа 1936. године рођен је
Добрица Ерић
Био је српски књижевник, пјесник,
прозни и драмски писац
Ја,
кћи Божја,
Србија,
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу пред сведоцима:
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
Крива сам што сам неко
а не нико и нетко.
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!
Крива сам што јесам
а треба да нисам.
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву.
Крива сам што се дрзнух
против кривде,
крива сам што опет славим
своју крсну славу!
Крива сам што пишем
и читам ћирилицом.
Крива сам што певам,
смејем се и псујем,а понекад и лајем.
Крива сам, и признајем
да не знам што знам,
и да знам што не знам.
Крива сам и да завршим
с највећом кривицом,
пре него што се заценим од смеха.
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна,
дакле што постојим.
и кад већ постојим и још дрско стојим,
што бар не признам да не постојим!
Ако то признам да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу.
Ако не признам црно ми се пише,
цео свет ће на моју Земљу да кидише.
Руље бивших људи. лопова и гоља,
чопори робота и других монструма,
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)
Моја ружа слика озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра,
то је слика ваше свести и подсвести.
То нисам ја, споља то сте ви - изнутра!
Много смо важне Земљо моја мила,
Ја и моје сестре Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда и неправда.
Шта ће овде џихадије,
крсташи, амери,
који ми черече синове и кћери.
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)
Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен. зима.
И није страшнија поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза,
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.
Злонамерници сити и манити,
све ми забранисте у рођеној кући,
ал' не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете, ни кад, вам се рађа!
кћи Божја,
Србија,
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу пред сведоцима:
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
Крива сам што сам неко
а не нико и нетко.
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!
Крива сам што јесам
а треба да нисам.
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву.
Крива сам што се дрзнух
против кривде,
крива сам што опет славим
своју крсну славу!
Крива сам што пишем
и читам ћирилицом.
Крива сам што певам,
смејем се и псујем,а понекад и лајем.
Крива сам, и признајем
да не знам што знам,
и да знам што не знам.
Крива сам и да завршим
с највећом кривицом,
пре него што се заценим од смеха.
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!
Крива сам и грешна,
дакле што постојим.
и кад већ постојим и још дрско стојим,
што бар не признам да не постојим!
Ако то признам да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу.
Ако не признам црно ми се пише,
цео свет ће на моју Земљу да кидише.
Руље бивших људи. лопова и гоља,
чопори робота и других монструма,
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)
Моја ружа слика озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра,
то је слика ваше свести и подсвести.
То нисам ја, споља то сте ви - изнутра!
Много смо важне Земљо моја мила,
Ја и моје сестре Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда и неправда.
Шта ће овде џихадије,
крсташи, амери,
који ми черече синове и кћери.
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)
Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен. зима.
И није страшнија поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза,
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.
Злонамерници сити и манити,
све ми забранисте у рођеној кући,
ал' не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете, ни кад, вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина,
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
и разапните ме на врху планина,
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам, а ви зажмурите.
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица.
Само пожурите.
Што пре ме разапнете,
пре ћу васкрснути!
Иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица.
Само пожурите.
Што пре ме разапнете,
пре ћу васкрснути!
Добрица Ерић
