1927. године Манастир Острог
најосјетљивија тачка Црне Горе
Манастир
Горњи Острог гдје почивају мошти Светога
Василија Блаженог, је понос и гордост
црногорског мистицизма. Јер овдје је и
мистицизам гордост. Они се горде својом
побожношћу, мјесто да су смирени
њоме-горде се као џефердаром Мандушића
Вука. За побожност потребна им је била
огромна стрма стијена, која се уздиже
са врха једног гребена, као равни зид,
и уз коју се приљубио бијели манастир
свечев. Има нешто поносито у овом
манастиру. То није гнијездо орлово за
одмор, то је гнијездо за полет, за
царствено обузимање простора-оком,
друмова-засједом. Тај манастир спријечио
је покрете Турака, наносио им поразе и
катастрофе.
Светиње
на врхунцима. У њима је неко ослобођење
од свега свјетског, неко небесно
разведравање. Овде се, још више, осјећа
земља, са свим њеним наборима и кланцима,
просјецима куд корачају војске, долинама
куд проламају себи пута плахи и стијешњени
потоци. Овај је манастир један осјетљиви
и грчевити чвор овога наборанога,
усплахиренога горског предјела; он је
најмоћнији живац у животу ових планина
и шума, извора и понора.
Ту, драмски, спремљена је Богу засједа, ту моле бога, ту ходочасте, ту се годишње из свих крајева Црне Горе, Херцеговине, Босне и Далмације, скупе десетине хиљада хаџија, да цјеливају мошти свечеве. У шуми, доле, чекају по неколико дана да дођу на ред. Не разазнају се у гори, од дрвета, само долазе до манастира њихови смијешани крици и отегнут жагор. Манастир је некако поврх тих невидљивих звукова, који се ломе кроз грање да допру до њега мутни и покорни…
Манастир Острог је најосјетљивија тачка Црне Горе, славан са својих бојева и чудеса…Са баснословним инстиктом подигли су га Срби у Црној Гори у драмски најосјетљивијем нерву свог брдског завичаја. Ко је био у Острогу, схватио је одједном Црну Гору.
А кад се покуша то сазнање ставити у ријечи, онда се свака ријеч задихано откида, силовито отрже: она би да се испне у галопу ка орловскоме гнијезду које се скаменило изнад вртлога људског-као бијела поносита челенка, која кити цијелу мрку и плаху Црну Гору, што се стрмогљавује на све стране безданим урвинама и суморним шиљцима. Тако, закићена калпака, као старински косовски витез-Црна Гора излази пред Бога и пред људе, пркоси, горди се, ратује кроз историју и игра са судбином.
