Пробој Солунског фронта. Вријеме кад је славна српска војска спасила Европу!

 ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!

ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!

СРБИ СУ СПАСИЛИ ЕВРОПУ

Српски непријатељи су их запамтили

Историја им је одредила заслужена мјеста

овјенчана вјечном славом.

Само ми Срби их заборављамо! 

На данашњи дан 15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског фронта, у Првом свјетком рату. Једна по једна окупаторска сила је падала пред славном Српском војском!

Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 30. септембра. 

Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.

Строј припадника Прве српске ескадриле

на летелишту Вертекоп код Солуна

Солунски фронт настао је као покушај савезника да помогну Србију у јесен 1915. године против заједничког напада Њемачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Помоћ је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије. Фронт је утврђен годину дана касније, након опоравка српске војске и обнове српске државе на територији Грчке.

Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на сјевер.

Пробој Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невјероватан подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само петнаест дана.

Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а њемачка војска покушала да се организује новим појачањима.

У борбама код Ниша четрдесет седам њемачких батаљона није успјело да заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је Једанаесту њемачку армију, исту ону која је 1915. године освојила Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након побједа код Параћина и Крушевца, Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.

Пробој Солунског фронта био је одлучијући 

за слом централних сила у Првом свјетском рату

15. септембра, године 1918. у 5:30 минута дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића, почеле су пробој фронта. Српска војска је пребачена на Солунски фронт прољећа 1916. године. Крајем септембра, послије борби и много жртава, заузели су Кајмакчалан и ушли на територију своје државе.

Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су са друге линије, добро укопани у ровове били аустроугарске њемачке и бугарске дивизије.

Између 26. и 30. септембра 1916. врх Кајмакчалан је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

Упркос том првом успјеху српске војске након катастрофе 1915, Солунски фронт је остао споредно ратиште, па је од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и Другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра цјелодневном артиљеријском паљбом и свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра (у 5.30 часова) послије снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића на фронту: Сушица – Соко.

Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.

Већ првог дана пробијено је 11 км фронта, други дан је ширина проширена на 40 км и тиме отпочиње слом централних сила на Солунском фронту чија линија се распала.

Прва армија је силовито напредовала и већ 1. новембра је стигла до Београда и ослободила га. Пробојом Солунског фронта начињен је први продор у окупирану територију коју су држале централне силе, чиме је започео војни расплет рата не само на Балкану, већ и на осталим фронтовима.

++++++++++++

Вјечна слава свим српским јунацима који су 
изгинули у ратовима за слободу српског народа!

Шта су о величанственом подвигу српске војске 
тада рекли највиши европски функционери:

Франше д’Епере, француски маршал:

„То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  

„Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: 

„Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента: 

„После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: 

„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: 

„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота.