СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ
Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји
Стефан
Немањић Првовенчани, велики жупан, краљ,
средњи син Стефана Немање био је ожењен
Евдокијом, кћерком Алексија III од кога
је Стефан добио титулу севастократора,
а Србија у то време уживала високо
уважавање у Цариграду, као самостална
и стабилна балканска држава.
Стефановим
именовањем за великог жупана није био
задовољан његов брат Вукан који је
настојао да се домогне престола уз помоћ
Угарске. Да би се обезбедио од напада
Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан
од себе удаљава своју жену Евдокију са
којом је имао сина Радослава и кћер
Комнину.
1204.
године Стефан се поново оженио другом
женом, чије име није познато, добио је
синове Владислава и Предислава. Како
је Млетачка Република у то време ојачала,
Стефан је отерао и другу жену и оженио
се по трећи пут, сада унуком млетачког
дужда Енрика Дандола, Аном, како би
ојачао везе са Млетачком Републиком и
западом. Са Аном је добио сина Уроша I.
Стефан
Немањић није био задовољан титулом
великог жупана па је ступио у преговоре
са папском куријом и 1217. године од папе
Хонорија III добио је краљевску круну.
Настављајући успешну државну политику
свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио
Србију у кругу стабилних европских
краљевина.
У
односу на Немањино време, Србија је
проширила своје границе ка истоку
обухватајући сада територије од Ниша
и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи
и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао,
Стефан присваја све дукљанске земље.
Ускоро нестају велики кнежеви хумски,
а нестају и дукљанско-немањички краљеви
споредне Вуканове лозе. Обе титуле
уклапају се у титулу краља Стефана
Првовенчаног – Краљ све Рашке земље
и Далмације и Травуније и Захумља.
Средњи
син Стефана Немање, у народу познат као
Свети Краљ, једна је од красних слава
Срба, а по њему се и седмица у којој се
он слави назива краљева недеља. По
његовом доласку на власт избија IV
крсташки рат.
Срушено
је Византијско и створено Латинско
царство.
Србија
је нападнута од Угарске, Бугарске и
војске Латинског царства. Уз снажан
отпор целокупног народа против завојевача
и у савезу са Млетачком Републиком
Стефан Првовенчани спашава раскомадану
Србију. Да би га тако снажног и отпорног
придобио на своју страну папа му шаље
своју краљевску круну, после чега је
Стеван проглашен за краља Србије, Дукље,
Травуније, Далмације и Хума.
Са
њим почиње краљевска глава Немањића.
Крунисан за краља у својој задужбини у
Жичи од свога брата и духовног оца светог
Саве.
Изградио
је манастир Жичу као будућу разгледницу
Епископије Српске православне цркве.
Побожан хришћанин, мудар и мирољубив
владалац, Стефан је са светим Савом
уздигао Православље до великог торчества
у народу своме. По његовој жељи свети
Сава замонашио га пред смрт и дао му име
Симон.
Упокојио
се у Господу 24. септембра 1224. године.
Његове
чудотворне мошти почивају у манастиру
Студеници.
Стефан Немањић Првовенчани, велики жупан, краљ, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава.
Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину.
1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.
Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина.
У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног – Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.
Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат.
Срушено је Византијско и створено Латинско царство.
Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума.
Са њим почиње краљевска глава Немањића. Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве.
Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон.
Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.
Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.
