Аница Бошковић, песникиња и преводилац, била је врло блиска са братом Руђером, који је на италијански превео њен спев "Разговор". У конзервативном времену успела да је да стекне углед у највишим друштвеним круговима.
Прво и једино дело женског аутора штампано у старој Дубровачкој републици потписала је Аница Бошковић. Песникиња која је, како је говорила, писала из доколице, у свему је корачала испред свог времена. Из миљеа доба и простора којем је припадала издвајао ју је сплет породичног васпитања, моралних вредности, образовања, марљивости и упорности. О томе сведочи њена биографија, коју је уредио Славко Петаковић, осветљавајући лик и дело знамените жене 18. века.
Рођена је 3. децембра 1714. године као најмлађе од деветоро деце Николе, трговца пореклом из херцеговачког села Орахов До, и Павле, ћерке надареног песника и преводиоца. Аница је потекла из угледне породице, у којој је знаменита била и њена тетка Марија, такође песникиња и преводилац. Тим стопама су кренула и њена браћа Баро и Петар, док је најталентованији међу њима био Руђер, један од најзначајнијих научника свог времена. Аница је тако могла да стекне солидно образовање код куће, мада га је значајно обогатила боравећи у манастиру Свете Катарине, у којем је њена сестра Марија била монахиња. Верује се да је на изграђивању њених радних навика највише утицао брат.
- Одмалена је гајила изузетну блискост са Руђером, те је несумњиво да је он својом склоношћу ка учењу и марљивошћу у овладавању основних корака науке, распламсао у сестри жељу да се и сама образује - наводи Петаковић.
Њено духовно образовање се одвијало под утицајем језуита, чији су истакнути чланови у дубровачкој комуни били породични пријатељи Бошковића, а њиховом реду су припадали Руђер и Баро. Иако је била дубоко религиозна, Аница није послушала савете најближих и није се замонашила, већ је због смрти оца одлучила да живот проведе уз мајку, коју је неговала до њене дубоке старости. Никада се није удала, али није била ни монахиња, па је тако, како каже Петаковић, остала у неком међупростору између мужа, деце и манастира. А то су била два доминантна социјална миљеа старог Дубровника, којима су жене могле да припадну. Међутим...
- Не само да је савладала искушења тешке судбине жене, која се избором неуобичајеног начина живота у малој конзервативној средини нашла на жрвњу између социјално кодификованих модела понашања, већ је стекла високи углед у највишим друштвеним круговима Дубровачке републике - наводи Петаковић.
Због образовања и моралних вредности, политичка, црквена и културна елита је Аницу изузетно поштовала и то је јавно показивала. А, она им је била значајна и као посредник између њих и већ славног брата, који је у 14. години дефинитивно напустио завичај и са којим се она све време дописивала. Та писма су говорила о њиховој блискости, поверењу, али и о томе колико је она држала до братовљевог мишљења, са којим се консултовала о свему што је радила. Први суд о њеној поезији дао је управо Руђер у писму које јој је послао 1755. године, где је записао да су јој песме прелепе и назвао је правом поетесом.
Иако је, како је говорила, писала "за одахнут мало од инијех труда", њена поезија на народном језику је врло оригинална. Била је врсна и у превођењу религизоних песама са латинског и италијанског језика. Пасторални спев "Разговор", посвећен браћи Бару и Руђеру, славни научник је превео на италијански, исказујући тако поштовање према песничком дару своје сестре.
- "Разговор" је изашао 1758. године у Венецији, а прво је и једино дело женског аутора штампано у старој дубровачкој књижевности. Овај спев, настао у духу пасторалног и религиозног песништва, које је издавна имало дубоку традицију у Дубровнику, венац је лирских медаљона - наводи Петаковић и додаје да су историчари, Аничини савременици, углавном своје прегледе књижевности посветили овој дубровачкој песникињи.
До последњег тренутка била је посвећена песмама, преводима и духовном животу, а доживела је дубоку старост. Умрла је 12. августа 1804. године и сахрањена, као и њена мајка, у фрањевачкој цркви у Дубровнику, где јој је гроб 1939. обележен спомен плочом. Почаст јој је стиховима одао угледни дубровачки песник Брне Џамањић.
ГЕНИЈАЛНИ РУЂЕР - уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји
