Из трагичне српске прошлости - 5. октобар 1812. године ... Заборављене српске јунакиње које није могуће наћи ни у једном другом народу у историји!

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

5. октобар 1812. године

Знамо ли за многе несреће нашег рода 

из наше, у многим периодима 

трагичне прошлости. 

За многе је важан 5. октобар 2000. године, 

кад је у великим демонстрацијама у Београду 

државним ударом срушена власт 

Слободана Милошевића, али ...

Али, није се тог датума десио само преврат прије 21. годину. 

Два иста датума, али и два различита догађаја ... 

Овај из новије историје је датум рушитељског преврата и незапамћене пљачке Београда и, такође, онај 5. октобар прије више од два вијека

 - датум незапамћеног историјског подвига и спаса срског поноса 

СРПКИЊА хероина, незапамћен у историји људског рода.

Дакле, 5, октобра 1812. године, прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода.

Многи не знају да се на данашњи дан 1812. године у селу Скела код Обреновца догодила трагедија, када је око 50 српских дјевојака бјежећи пред Турцима одлучило да скоком у Саву заједнички оду у смрт.

Срби су успјели да у Првом српском устанку протјерају Турке са ових простора, али послије неколико година мира услиједио је мировни споразум Русије и Турске у Букурешту 1812. године, након чега је Србија препуштена на милост и немилост Турцима.

Велика офанзива на Србију почела је неколико година касније, а нарочито велике турске снаге кренуле су из Босне (око 130.000 војника). Слом устаника био је извјестан пред огромном непријатељском силом, а Турци из Босне су са запада надирали ка Београду. 

На путу им се нашло и село Скела код Обреновца, а чин на који се тада одлучила група жена и дјевојака заувијек ће остати упамћен у српској историји.

Око 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их силују, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке. 

Све су се удавиле, али су се сачувале од турског злостављања.

Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.

Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.

То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.

Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску трагедију, наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. 

Много тога је склоњено и заборављено. 
Заборавили смо и сами себе, нажалост.

На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.

Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, 

јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.

И на крају поновно подсјећање о самом догађају. 

Зашто баш на крају?

Једноставно што се крај најдуже памти.

5. октобра 1812. године, прије више од два вијека 

у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака 

и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели 

да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву 

држећи се за руке и све су се удавиле, 

али су сачувале свој образ и достојанство.

Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама

да Србин зна и за нешто скупље од главе.

Зна, али слабо памти. 

Амнезија постаје укоријењена српска болест.

Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно
да се почнемо будити из дубоке коме 
у којој деценијама као народ само вегетирамо.

Вријеме је за национално отрјежњење
и оздрављење српског народа.